DOKAZI (OT)PADA ADVENTISTIČKE CRKVE

D.Kresac (citat):

U videu, od 37.minuta i 10 sekundi govornik iznosi NETAČNE INFORMACIJE do 37.minuta i 17 sekundi.
On kaže: „U Adv.crkvi vernici mogu biti isključeni zbog preljube ili nedržanja subote…”. Ovo nije istina. Kad bi se isključivalo zbog preljube, ova ustanova bi ostala skoro prazna. Nema isključenja ni zbog preljube, ni zbog nedržanja subote, niti zbog kršenja bilo koje Božje zapovesti. Ne sankcioniše se otvoreno ruganje Bogu u lice na javnim skupovima. Lažljivci, kurvari i prevrtljivci su najugledniji članovi ove crkve. Jedini razlog za isključenje jeste, kada se vernik adventističke crkve pridržava Biblije, kada odlučno kaže „Ovako govori Gospod”, drugim rečima, kada je veran Bogu. E taj je bubašvaba, i treba ga zgnječiti, izbaciti, i zagorčavati mu život, jer ne želi da pristane na dela tame sa većinom ovog doma odmetničkog.
Sve ostalo što je govornik rekao jeste 100% tačno i istinito.
Od 37.minuta 50 sekundi se citira jedan tekst od Ellen White. Radi se o njenom upozorenju, „da mi kao narod treba da se ogradimo od takvih (konkretno se radilo o simpatizeru robovlasništva), da bi se sačuvao utisak o nama kao Božjem narodu“. Danas se malobrojni Božji narod ne može ograditi od bezbožnog mnoštva na taj anačin kao tada, pa da isključi to bezbožno mnoštvo iz svojih redova, i tako sačuva utisak sveta o Božjem narodu. To je nemoguće. Danas je vreme za vest četvrtog anđela. „Nakon toga video sam jednog drugog anđela kako silazi s neba s velikom vlašću i sva je zemlja zasjala od njegove slave. I povikao je snažnim glasom: „Pade, pade Vavilon Veliki i postao je prebivalište demonima, izvor svake nečistote i skrovište svih nečistih i mrskih ptica! Jer svi su se narodi opili vinom gneva njenog bluda. Carevi zemaljski s njom su blud činili, a trgovci zemaljski
obogatili su se od silne i besramne raskoši njene.” Onda sam čuo jedan drugi glas s neba kako govori: „Izađite iz nje, narode moj, da ne budete saučesnici u njenim gresima i da vas ne zadese njene nevolje!“ (Otkrivenje 18:1-4)
Niko ne može da se nada ni poznom daždu, ni zapečaćenju, ako sedi na dve stolice. Ne može se subota provesti u kolektivnom ruganju Bogu u lice i učešću u službama Valu, dok se u srcu gaji lažna nada o spasenju. Ni jedan prorok u Svetom Pismu nije učestvovao u idolopokloničkim službama sa ciljem da pridobije narod za Boga. Svi proroci su ukoravali greh, i javno ga žigosali, ali nisu učestvovali u tim delima tame. Iluzija je očekivati Božje odobravanje naših dela i istovremeno podržavati ovu instituciju blo prisustvom, bilo desetkom ili darovima.
Zaista je licemerno, kako je ova crkva osnovala klubove zdravlja i promoviše zdrav način života, dok njeni najugledniji članovi u našoj zemlji drže farme pilića, i proizvode živi otrov i to prodaju ljudima, da ne spominjem proizvodnju alkoholnih pića. I ovoj instituciji ne smeta što se u njenu blagajnu sliva desetak od rakije.
Bljak!!!
I još nešto. Ja bih postavio još jedno pitanje. Zašto je abortus toliko važan u adventističkim ustanovama? Da li samo zbog novca? Ili i zbog diskrecije, koju pruža "kremu" adventističke crkve? Onima, koji se leče kod Vavilonskog stručnjaka od zavisnosti od pornografije? I to pod "blagoslovom" generalne konferencije.

Dobro, idemo na sledeće pitanje.
Da li je naša crkva napravila grešku kad je napustila poziciju koju su držali Elen Vajt i pioniri u pogledu Boga i prihvatanja katoličke doktrine o trojstvu?
Apsolutno ne.
Trinitistička priroda Boga nije katolička pozicija. Ako mislite da je katolička, dezinformisani ste. To je biblijska pozicija. Ako mislite da nije, možemo razgovarati kasnije.
Izložiću vam jedno vrlo jednostavno pitanje koje možete postaviti nekom arijevcu, nekom ko govori da postoji samo jedan Bog i da je Isus Njegov Sin, i da je Duh samo jedna životodavna sila. Možete im postaviti samo jedno pitanje, a evo i koje:
Šta je jevanđelje? To zbog toga što u ne-trinitističkom svijetu, u ne-trinitističkom univerzumu, dobra vijest je da je Bog žrtvovao svog Sina.
Da vas pitam, je li to dobra vijest? Upravo smo juče naučili da je Bog kazao kako žrtvovanje djece nikad nije došlo na Njegov um, to je toliko odbojno i strano Njemu.
Prijatelji, dobra vijest jevanđelja nije da je Bog nekog drugog, ona je da je Bog dao sebe, i nema veće ljubavi od te da neko da svoj život za svoje prijatelje.
U ne-trinitističkoj i unitarističkoj slici o Bogu, Bog žrtvuje svog Sina i to nijesu dobre vijesti, to je žrtvovanje djece.

Agape u transu from on Vimeo.

Duhovna formacija zastupa ispovedanje greha drugome, ali ne onome kome se greh učinio, radi popravljanja odnosa sa tom osobom, već ispovedanje svih greha sopstvenog života pred osobom od poverenja radi psihičkog rasterećenja i isceljenja. Naravno da je potreba za takvim ispovedanjem dokaz neizmirenosti čoveka sa Bogom, koje je posledica odsustva stvarnog pokajanja za grehe. Osoba koja grehe ne odbacuje, prirodno ima utisak da je Bog ne čuje, pa zato zastupnici Duhovne formacije traže utehu u još jednoj osobi ili grupi sa obrazloženjem da „prisustvo drugoga čini Božje prisustvo daleko realnijim“ i da tada „mi više nemamo osećaj da smo sami“ (Marko Lukić, Objašnjenje koraka br. 5) Isti teolog na osnovu saveta knjige „Granice“ zastupa na adventističkom teološkom fakultetu shvatanje o ličnoj molitvu Bogu da „ta molitva ne ide dalje od plafona“, i da zbog toga „Tajna nas više ne pritiska kada je izložimo na svetlost. ... Zašto nije dovoljno da priznamo pred sobom i da priznamo pred Bogom? Odgovor na to pitanje je zato što bez ispovesti drugom čoveku, neće doći do isceljenja.“ (Marko Lukić, Teološki fakultet Beograd, Objašnjenje koraka br. 5)

Elen Vajt objašnjava suprotno: „Nadam se da niko neće i dalje misliti da se Božje odobravanje može zadobiti ispovedanjem greha ljudskim bićima ili da u tome ima neke naročite vrline. ... Svoje tajne grehe ispovedite samo pred Bogom.“ (EGW T5 645, 1889) „Ipak, onome koji uživa da popušta samome sebi, mnogo je ugodnije da priznaje svoje grehe smrtnom čoveku nego da svoje srce otvori Bogu. Ljudskoj prirodi mnogo je lakše da se ispovedi nego da odbaci greh, mnogo je lakše da muči svoje telo oblačenjem kostreti, koprivama i lancima nego da razapne svoje telesne strasti. Zaista je težak jaram koji je telesno srce spremno da nosi da bi izbeglo da uzme Hristov jaram.“ (Elen Vajt, Velika borba, poglavlje 35)

Zapazimo vrlo važan razlog zašto tajne grehe ne bi trebalo ispovedati drugima: „Pokazano mi je da mnoge ispovesti nisu trebale nikada biti izrečene da ih čuju smrtnici; jer rezultat je takav, kakav ograničeno rasuđivanje smrtnih bića ne može da shvati. Semena zla su posejana u umovima i srcima onih koji čuju, i kada oni budu u iskušenju, ova semena će proklijati i doneti plod, i isto tužno iskustvo će biti požnjeveno, zato što, misle oni koji su u iskušenju: „Ovi gresi ne mogu biti tako tragični; zar oni koji su se ispovedili, dugogodišnji hrišćani, ne rade ove iste stvari?“ Na taj način otvoreno priznanje tajnih greha u skupštini postaje miris smrti za smrt, a ne miris života za život.“ (T5 645, 649, 1889)

Elen Vajt upozorava: „Hrišćanin ne sme proučavati svoje emocije, i davati oduška svojim osećanjima, ili će se uskoro sresti sa nezvanim gostom – sumnjom – i biti uhvaćen u zbunjenosti i očajanju. Otarasite se sugestija neprijatelja razmišljajući o neopisivoj dubini ljubavi vašeg Spasitelja.“ (EGW, Znaci vremena, 3. decembar 1894.)

Nasuprot rečima Elen Vajt, svrha ispovedanja drugoj osobi, po zastupnicima Duhovne formacije, jeste da se postigne sloboda „od negativnih emocija povezanih sa tajnim gresima. ... Pravi mir dolazi kada ne izostavimo nijedan detalj, bez obzira koliko nam sramotno delovao.“ (Radna sveska br. 5, Program Journey to Wholeness, 38, 43) Treba da priznaš drugoj osobi sve grehe, pa čak i one za koje bi „radije umro nego da ih neko sazna“. (Korak 4, str. 23) „Svaku uvrnutost karaktera, ne zadržavajući ništa“ (Korak 5, 41) А ako nešto zatajiš od sponzora, to će te „progoniti ne dajući ti mira“ (Korak 5, 43). Program preti da ako izostaviš i najmanji detalj iz svog života, da ćeš zbog toga „izgubiti sve“ (Korak 5, 43). U knjizi „Granice“ roditelju koji je povređen gnevom deteta, savetuje se: „Izlijte svoja povređena osećanja pred supružnikom, prijateljem ili Gospodom.“ (Granice, 83) „Međutim, ukoliko ne ispoljimo svoj gnev pred drugom osobom, ogorčenost i mržnja počinju da pružaju koren. ... Ljudi koji ne mogu da se razgneve kada su zlostavljani, kada se njima manipuliše, ili su kontrolisani, imaju ozbiljan hendikep. ... Bol se mora otkriti i iskazati.“ (Granice, 102, 160-161, 168) No, psihičkim pražnjenjem, iako se postiže trenutno psihološko rasterećenje, sam greh se još dublje razvija i donosi svoje tragične posledice. Elen Vajt kritički piše o iskušenju njenog supruga Džejmsa Vajta, koji se stalno vraćao na nepravde koje su mu nanela njegova braća u prošlosti: „Ispoljavanjem svojih osećanja na ovakav način on će možda osetiti izvesno privremeno olakšanje; ali to goruću predstavu o težini patnji koje je podneo čini samo još drastičnijom u njegovoj mašti; i stoga greške svoje braće kojima su svakako doprineli ovim njegovim patnjama vidi tako velikima i bolnima da mu se to čini neizdržljivim.“ (EGW 3T 97)

Ispovedanje greha drugim ljudima se često koristi kao tehnika naknadne manipulacije onima koji su se ispovedili, jer osoba koja zna ispovedane grehe drži od tada tu osobu „u šaci“ slepe pokornosti, što znamo iz iskustva katoličkih vernika i njihove odanosti kleru. Još je gore, sramotu povređene gordosti zbog svojih obelodanjenih greha koristiti kao pokretač na sopstveno pokajanje. Profesor na teološkom fakultetu u Beogradu dr Marko Lukić zastupa da bi bez sramote kao motiva pokajanja on bio neodgovorna ličnost, pa zato naglašava potrebu da drugi saznaju njegova iskušenja kroz ispovest: „Dokle god neko drugi ne zna za moj problem... ja nemam odgovornost jednostavno. ... Kada kažemo Bogu u tajnosti ili samom sebi, uvek postoji opcija da se ode natrag, postoji ta odstupnica, ali kada se kaže drugom ... tada već postoji svedok. ... Recimo, ja kažem N.N-u ko sam ja, i onda krenem da se foliram u nekom društvu. Kad on uđe u tu prostoriju, ja ne mogu više. Da li razumete? Zašto? Jer je on svedok. On zna.“ (M.L. Objašnjenje koraka br. 5) Naravno da takva ispravnost, koja nije utemeljena na ljubavi, već na sujeti, nije nikakav podvig volje i nema nikakvu vrednost pred Bogom, jer nije plod čovekovog izbora Boga ljubavi nasuprot sopstvenoj prirodi, već prirodnog sleđenja slabosti grešne ljudske prirode.

U bibliografiji obaveznog udžbenika za studente teologije, od 19 citiranih knjiga, većinu su pisali zastupnici Duhovne formacije, dok se ne citira ni jedna jedina misao od Elen Vajt, niti se i jednom spominje pojam Božjeg zakona. U istom udžbeniku se studentima predlaže da odgovor na svoja pitanja potraže, ne u Svetom pismu, niti u Duhu proroštva, već kod zastupnika Duhovne formacije. Naime, vaš profesor postavlja pitanje: „Kako se moliti? Iz razgovora sa ljudima o njihovim molitvenim problemima, jasno je da mnogi molitvu smatraju dosadnom.“ (Igor Mitrović, Kad Balkanac vidi svoga Boga 25)

Dosadna molitva je posledica loše shvaćene doktrine, konkretno zanemarenih zahteva Božjeg zakona. Bez svesti o zahtevima zakona, naše molitve su dosadne ili sebične, jer bez zakona nismo svesni stvarne potrebe svoje duše za Bogom kao Iskupiteljem od krivice i Spasiteljem od greha. Umesto da kao odgovor na problem dosadne molitve vaš profesor naglasi potrebu za dubljim razumevanjem zahteva Božjeg zakona, on preporučuje savete Jana Dibdala iz njegove knjige „Glad“, u kojoj čitamo kritiku ljudi koji se mole neiskreno i izveštačeno „jer su naučeni da sa Bogom treba ‘lepo’ da se priča. Bilo kakav nagoveštaj pitanja, frustracije ili besa ne dolazi u obzir.“ (Jan Dibdal, Glad).

U knjizi „Granice“ od Henri Klauda i Džona Taunsenda, koja je možda najpopularnija knjiga kod nove generacije naših mladih teologa, čitamo isto shvatanje: „Bog više voli iskrenost. ... Kada smo duboko iskreni, i kada prihvatimo odgovornost za sopstveni pravi identitet, tada se javlja prostor da ispoljimo svoj gnev u odnosu na Boga. Mnogi ljudi koji su odvojeni od Boga, emotivno se isključe zato što osećaju da nije bezbedno da mu kažu koliko su ljuti na Njega. Sve dok ne ispolje gnev, neće biti u stanju da dožive osećanja ljubavi, koja su zatrpana ispod tog gneva. Jov je želeo da svoj gnev i razočaranje u Boga u potpunosti ispolji pred Bogom (Jov, 13,3). ... Jov je iskazao svoj gnev i nezadovoljstvo Bogom, a Bog je nagradio njegovu iskrenost.“ (Granice, 238-241)

Dakle, umesto da vernik izlazi pred Boga sa gnevom kao grehom i da vapi od Boga izbavljenje od gneva kao greha, vi ga učite da njegove motive srca, ma kako bili grešni, Bog ne osuđuje, već ih ceni ako su „iskreni“. Iskrenost molitve, makar ona bila i izraz gneva prema Bogu, jeste prvi predlog kako da molitva ne bude dosadna, a za drugi predlog čitamo savet vašeg profesora:

„Drugi predlog je da se pronađu neki novi načini molitve koji mogu da otvore dodatne puteve ka zajedništvu i komuniciranju sa Carem nebeskim.“ (Igor Mitrović, Kad Balkanac vidi svoga Boga 25)

A koji su to „novi načini molitve koji mogu da otvore dodatne puteve ka zajedništvu i komuniciranju sa Carem nebeskim“?

U fusnoti obaveznog udžbenika za predmet „Hrišćanska duhovnost“ čitamo gde se nalazi odgovor: „Za konkretne ideje, pogledati Dybdahl, 2011.“ Referenca ukazuje na knjigu „Glad“ od Dibdala, koja je inače preporučena literatura predmeta „Hrišćanska duhovnost“. Onda da vidimo šta ta knjiga od Dibdala preporučuje, kako osobi kojoj je molitva dosadna pomoći da postane svesna potrebe za Bogom? Da li kroz zahteve zakona koji osvedočava čoveka o potrebu za reformom srca? Ne! već Jan Dibdal objašnjava sedam novih načina molitvi, a to su sve načini pobuđivanja osećanja ili kako on to sam kaže „usađivanja molitvi u srce“ (Dibdal) kroz:

1) Pravljenje ambijenta; 2) Upotreba muzike i pesme; 3) Zapisivanje molitvi ili pisanje pisama Bogu; 4) Meditiranje na stihove molitve „Oče naš“; 5) Ponavljanje kratkih molitvi po uzoru na tradiciju ruske pravoslavne crkve i uzoru na katoličke crkvene oce; 6) Zauzimanja određenog položaja tela ili pokreta u molitvi gde takođe „svaka vrsta redovne aktivnosti može biti prilika za molitvu“; i pod 7) Uzimanja za značaj umetnosti, muzike i vizuelnog sadržaja. Pogledajmo primere kako glase konkretna objašnjenja nekih od tih tačaka u knjizi „Glad“ Jana Dibdala na koje se poziva Igor Mitrović: „Napravite ambijent. ... Poznajem jednu ženu koja stvara poseban ambijent tako što prvo otvori vrata da bi pustila da Bog uđe u prostoriju pre nego što počne da se moli. Neki vole da upale sveću ili priguše svetla. Možda će vam neka uspomena na posebno iskustvo sa Bogom pomoći da stvorite ambijent prisnosti. Čak i određeni mirisi mogu da pomognu. ... U mojoj kancelariji kod kuće nalazi se jedan stari borov koren u obliku krsta, koji sam pronašao tokom jednog značajnog duhovnog povlačenja u osamu. Imam osećaj da moje razmišljanje o Hristovom krstu postaje istinsko kada pogledam u to parče drveta koje me živo podseća i na moje prošlo iskustvo i na to što je Isus učinio na Golgoti. ... Na različite načine ovu molitvu možete da skratite, kao na primer: „Isuse, pomiluj me“, ili „Pomiluj me“. U pravoslavnoj tradiciji ova molitva se ponavlja, bilo naglas ili u sebi, po mnogo, mnogo puta, dok na kraju ne siđe iz uma u srce, gde postaje trajna melodija koja utiče na sve oblasti života. Franjo Asiški se navodno molio celu noć ponavljajući samo: „Isuse, moj Isuse“. Još jedan metod jednostavne molitve jeste upotreba vašeg disanja, oblik koji se često nazivao molitvom daha. ... Dok udišem, ja kažem: „Duše Boga živoga“ a dok izdišem: „siđi na mene!“ ... Udahnite Isusov mir i ljubav a izdahnite strah ili bol, itd. Jednostavno koncentrisanje na disanje i primanje ljubavi a izbacivanje bola, ljudima mnogo znači i donosi im nagoveštaj Božjeg prisustva.“ (Jan Dibdal, Glad, Poglavlje 4, Molitva i meditacija)

Većina mladih teologa (HAC) promoviše ove zablude jer su ih naučili od svojih profesora sa teološkog fakulteta.