Miloš Bogdanović: (citat):Odgovor na Igorovu odbranu Dejvida Klejtona:
Klejton, on jeste kazao ali je trebalo da se razume to što je kazao.
Svaka nadahnuta poruka jeste nadahnuta zato što pojašnjava ono što nije bilo jasno a što je odgovor na postojeća iskušenja. Ako zbunjuje, kako može poruka biti nadahnuta od Boga?
primera radi: Bog je uvek isti i on se ne menja, kako u SZ tako i u NZ. Sve ono na šta je SZ ukazivao je bilo sa takvom strogošću držano (što je ok) ali to nije pravda Božja, jer nema jednog savršenog u tome, nego je ukazivalo na nekog ko će biti u tome savršen i besprekoran i to savršenstvo da nam prenese Lično On.
U ovome ima više nejasnoća. Ako je Stari zavet ukazivao svojom strogošću držanja na nešto što nije pravda Božja zato što nema nikoga u tome savršenog osim Isusa, kako možemo reći da to zbog svoje strogosti nije pravda Božja? Ako strogost ukazuje na savršenstvo Isusa, kako to nije pravda Božja? Da li bi Bog bio nepravedan pa nam dao zahteve da držimo nešto što ne možemo da držimo? Da li je Božja pravda da nam Bog snizi zahteve zakona? Mi ne vidimo da je Bog tako uradio sa zakonom u Novom zavetu.
Zar ne kaže Isus: „Jer vam kažem da ako ne bude veća pravda vaša nego književnika i fariseja, nećete ući u carstvo nebesko.“ (Matej 5, 20)
nego je ukazivalo na nekog ko će biti u tome savršen i besprekoran i to savršenstvo da nam prenese Lično On.
Dakle, Jevreji su teško i surovo stradali samo da bi im bilo pokazano da će više vekova posle njihove smrti doći neko ko će moći da ispuni ono što oni nisu mogli da ispune i ko će budućim generacijama to omogućiti? Ne razumem smisao takvog maltretiranja Jevreja.
Ako je neko nešto uradio protiv zakona bio je kamenisan bez milosti, kažnjen na smrt.
Kako možemo reći da nam je Bog dao zakon bez prethodno pokazane milosti? Pa kamenisanje je sledilo upravo kada bi neko odbacio prethodno pokazanu milost. Zar zaista veruješ da bi im Bog uskratio silu da drže zakon, pre nego ih je za bezakonje osudio? Zar zaista veruješ da je Bog imao drugačije aršine u Starom zavetu, pa da ljudima nije pokazao milost pre suda? Koliko se samo puta pojam milosti pojavljuje u Starom zavetu?! Pojam milosti vidimo i u Božjem postupanju prema hananskim plemenima, koje četiri veka čeka da se pokaju, pa ih tek tada predaje u ruke Jevrejima.
Sada zamisli da je žena u preljubi uhvaćena samo 3-4 godine ranije. Šta bi uradili sa njom? Kad nema Hrista, kada nema pravde Božje ostaje samo jedno, smrt kamenovanjem.. nije bitno ko je, ili onaj koji se trudio celog svog života da ugodi Bogu ili onaj koji je grešio! Samo malo da čovek zadrži kovčeg da ne ode u stranu bilo je dovoljno da Uze više nema. Apostol Pavle je propovedao to isto jevanđelje i bio je nekoliko puta kamenisan na smrt. Od čije strane? Od strane onih koji su bili najveći čuvari zakona. Nego mi to danas ne vidimo i ako nam neko ukaže paralelno na te sličnosti koje imamo sa čuvarima zakona iz SZ, onda si sebi doneo smrtnu presudu.
Dakle, po tebi, Bog je pogrešio što je dao zakon koji je zahtevao kamenovanje krivca i što je kaznio Uza? Takođe, po tebi, onaj ko danas osuđuje krivce ima isti loš duh koji je imao sam Bog kada je u Starom zavetu dao strogi krivični zakon?
Pogledajmo tvoj nastavak objašnjenja:
„A čuvari zakona mogu slobodno da se šetaju, idu okolo i napadaju, ogovaraju i lažu ne gledajući na posledice koje izazivaju i tu je sve ok, jer oni brane zakon prestupajući ga. Ljudi žele sebe da vide u dobroj svetlosti, eto kako oni čuvaju zakon. U tome bi trebali da vidimo najveću sličnost sa sadašnjom braćom koja na isti način ni manje ni više ustaju da brane zakon a sami ga krše napadajući i opadajući one koji propovedaju ono što je Pavle primio od Hrista učeći druge.“
Dakle, Bog je bio loš u vreme Starog zaveta, a onaj ponavlja Božji način postupanja u tome što ukorava greh, pokazuje isti loš duh koji je Bog pokazao?
Zašto je onda Isus spasao ženu Samarjanku? Greh je bio dodirnuti kovčeg? a ovo što je ona učinila nije greh? Učenici, da su isto tako samo nekoliko godina unazad ušli u žitno polje i trgali klasje tu bi i ostali zatrpani pod gomilom kamenja kao i onaj što je skupio drva u subotu.
Dakle, po tebi Isus je došao u sukob, ne sa jevrejskim predanjem već sa učenjem Starog zaveta? Pa po toj logici Isus kritikuje Stari zavet kao besmislen i bez ljubavi? Da li znamo da je sam Isus vodio Izrailj u vreme Starog zaveta? Dakle, isti Isus daje besmislenu zapovest kojom strogim kaznama kažnjava Jevreje Starog zaveta ako tu zapovest krše, da bi zatim u Novom zavetu iste Jevreje proklinjao i kažnjavao ako tu besmislenu zapovest pokušavaju da ispune?! Ima li to smisla?
Razlika u SZ i NZ postoji, Klejton je hteo na tome da ukaže, na tu razliku a da se Bog ipak nije promenio, nego je problem u načinu razumevanja... odnosno da ljudi nisu mogli da dokuče pravdu Božju kroz sve te propise bez promenu Duha ili Novorođenja.
Dakle, ljudi su krivi što nisu mogli da dokuče pravdu kroz nepravedne propise koje im je Bog dao? Ljudi su krivi što im Bog nije dao Svetoga Duha i iskustvo novorođenja? Pa ako im je Bog dao propise koji ne mogu da shvate i nije im dao Svetoga Duha i iskustvo novorođenja, onda ne mogu ljudi biti krivi već samo Bog može biti kriv što im je dao loše propise i što im nije dao Svetoga Duha.
On je hteo time da pokaže šta je zaista pravi Božji karakter, šta je Duh Zakona, jer zakon i proroci ga nisu u najboljem svetlu pokazali, zato je trebao neko ko je bio isti kao otac, objavi oca.
Dakle, Bog je kriv što je dao zakon koji proroci nisu mogli da ga ispravno predstave pa je došao Isus da im predstavi zakon ispravno? Pa zar sam Isus nije vodio Izrailj u vreme Starog zaveta? Zar nije svojom rukom sam Bog napisao svoj zakon i dao Ga Izrailju? Kako je mogao da da loš zakon? Zar nije Sveti Duh govorio kroz proroke Starog zaveta? Pa kako onda možeš reći da ga zakon i proroci nisu u najboljem svetlu pokazali?!
A svi ti koji su se držali zakona i proroka koji nisu razumeli KARAKTER OCA bili su najžešći protivnici Isusa Hrista u sva vremena.
Kako je moguće da se neko držao zakona i proroka, ako nije razumeo karakter Oca? Pa šta su drugo zakon i proroci nego otkrivenje Očevog karaktera?! Kako onda može biti protivnik Isusa onaj ko drži zakon i proroke?!
To je kazao Klejton.
Sa ovom tvrdnjom se slažem jer sam i sam pogledao par Klejtonovih propovedi.
Ono što je bilo u SZ, da je to moglo da stvori Pravdu Božju u nama i da nam je prenese, Hristova žrtva ne bi bila potrebna.
Pa nije nam ni dat Stari zavet da bi nam zamenio Isusa, već da ni nam na Njega ukazao.
Zato ću sada ponovo da prođem prepričane Klejtonove tvrdnje ali sa ovoga puta bez pitanja koja ukazuju na njihovu besmislenost već sa ispravnim razumevanjem koje im je nedostajalo.
Sve ono na šta je SZ ukazivao je bilo sa takvom strogošću držano (što je ok) ali to nije pravda Božja, jer nema jednog savršenog u tome, ...
Klejton ne shvata da je strogost koja se od nas traži veća od one koje su imali fariseji. On kao da nikada nije čitao ove Isusove reči: „Jer vam kažem da ako ne bude veća pravda vaša nego književnika i fariseja, nećete ući u carstvo nebesko.“ (Matej 5, 20)
Takođe, Klejton kao da nikada nije čitao ovaj događaj:
„A jedan čovek, po imenu Ananija, sa ženom svojom Sapfirom prodade njivu, i sakri od novaca sa znanjem i žene svoje, i donesavši jedan deo metnu apostolima pred noge. A Petar reče: Ananija! Zašto napuni sotona srce tvoje da slažeš Duhu Svetome i sakriješ od novaca što uze za njivu? Kad je bila u tebe ne beše li tvoja? I kad je prodade ne beše li u tvojoj vlasti? Zašto si dakle takvu stvar metnuo u srce svoje? Ljudima nisi slagao nego Bogu. A kad ču Ananija reči ove pade i izdahnu; i uđe veliki strah u sve koji slušahu ovo. A momci ušavši uzeše ga i iznesoše te zakopaše. A kad prođe oko tri sata, uđe i žena njegova ne znajući šta je bilo. A Petar joj odgovori: Kaži mi jeste li za toliko dali njivu? A ona reče: Da, za toliko. A Petar joj reče: Zašto se dogovoriste da iskušate Duha Gospodnjeg? Gle noge onih koji tvog muža zakopaše pred vratima su, i izneće te. I odmah padnu pred nogama njegovim i izdahnu. A momci ušavši nađoše je mrtvu i iznesoše je i zakopaše kod muža njena. I uđe veliki strah u svu crkvu i u sve koji čuše ovo.“ (Dela 5,1-11)
Dakle, nije tačno da je zakon manje strog u Novom zavetu nego što je bio u Starom.
nego je ukazivalo na nekog ko će biti u tome savršen i besprekoran i to savršenstvo da nam prenese Lično On.
Isus im je to savršenstvo pružao uvek. Svrha zakona je uvek bila ista, a to je da razočara čoveka koji hoće pravdu da nađe u sebi i da ga svešću o sopstvenoj grešnosti učini svesnim potrebe za Isusovim iskupljenjem i za preporađajućom silom Svetoga Duha. Apostol Pavle se poziva na Stari zavet kada otkriva ulogu zakona: „Nego ja greha ne poznah osim kroz zakon; jer ne znadoh za želju dok zakon ne kaza: ne zaželi.“ (Rimljanima 7,7) Svrha zakona je „da bude greh odviše grešan zapovešću.” (Rimljanima 7,13) „Jer kroz zakon dolazi poznanje greha.“ (Rimljanima 3,20)
Nije Bog sa ironijom opominjao Jevreje da obrežu srce, uskraćujući im silu obrezanja srca kada im je govorio: „Zato obrežite srce svoje, i nemojte više biti tvrdovrati.“ (5.Mojsijeva 10,16) I kada se David molio: „Učini mi, Bože, čisto srce, i duh prav ponovi u meni.” (Psalam 51,10) nije Bog ćutao na njegov vapaj čekajući da dođe Novi zavet, već je na takvu molitvu uvek odgovarao sa obećanom silom: „I sići će na tebe Duh Gospodnji i postaćeš drugi čovek.“ (1.Sam.10,6) „Ja ću vas očistiti od svih nečistota vaših i od svih gadnih bogova vaših. I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas, i izvadiću kameno srce iz tela vašega, i daću vam srce mesno. I duh svoj metnuću u vas, i učiniću da hodite po mojim uredbama i zakone moje da držite i izvršujete.“ (Jezekilj 36,25-27)
Ako je neko nešto uradio protiv zakona bio je kamenisan bez milosti, kažnjen na smrt.
Bog je uvek pokazivao strogost srazmerno milosti koju su ljudi prethodno imali. U Starom zavetu je važio isti princip kao i u Novom koji glasi:
„Doći će gospodar toga sluge u dan kad se ne nada, i u čas kad ne misli, i raseći će ga, i deo njegov metnuće s nevernima. A onaj sluga koji zna volju gospodara svog, i nije se pripravio, niti učinio po volji njegovoj, biće vrlo bijen; A koji ne zna pa zasluži boj, biće malo bijen. Kome je god mnogo dano mnogo će se iskati od njega; a kome predaše najviše najviše će iskati od njega.“ (Luka 12,46-48)
Sada zamisli da je žena u preljubi uhvaćena samo 3-4 godine ranije. Šta bi uradili sa njom?
Pa šta bi bilo da je žena u preljubi uhvaćena samo 3-4 godine kasnije, pošto joj je Isus rekao da ide i da više ne greši? Zar ne bi prošla kao Ananije i Sapfira?!
Ljudi su odgovorni prema videlu koje ih obasjava. Žena uhvaćena u preljubi nije ranije imala otkrivenu svetlost istine da bi znala da se pokaje za svoje grehe. Jevreji su je svojom krivom naukom opterećivali krivicom i sramotom da bi je obuzdali da ne greši, ali ona nije htela da bude licemer. No, samo jedan susret sa Isusom bio je dovoljan da je dovede do iskrenog pokajanja. Da su jevrejski sveštenici imali Isusov duh, davno bi se ona pokajala u susretu sa njima, a možda nikada ne bi ni pala u svoje grešenje. Zato Bog nije bez razloga doveo Jevreje pod rimsku okupaciju i uzeo iz njihovih ruku pravo da sprovode svoju pravdu, jer su oni otpali od izvornog učenja Starog zaveta i tumačili su moralne zapovesti kao krivične, da bi tako zastrašili ljude da drže zakon. Isus kaže za fariseje da oni nisu držali Božji zakon već svoje iskrivljavanje zakona koje Isus naziva zapovestima ljudskim: „Ne dade li Mojsije vama zakon i niko od vas ne živi po zakonu?“ (Jovan 7,19) „Ovi ljudi usnama me poštuju, a srce njihovo daleko stoji od mene, no zaludu me poštuju učeći naukama, zapovestima ljudskim. Jer ostaviste zapovesti Božje, a držite običaje ljudske.“ (Marko 7,68)
Jevrejski sveštenici nisu morali, kako to Klejton uči, da sačekaju Isusa sa svojom naukom. Bilo bi dovoljno da se drže svetlosti starozavetnih proroka.
Nije li još starozavetni prorok Isaija ukazivao na opasnost farisejske nauke kada je opominjao: „Zato reče Gospod: Što se ovaj narod približuje ustima svojim i usnama svojim poštuje me, a srce im stoji daleko od mene, i strah kojim me se boje zapovest je ljudska kojoj su naučeni, zato ću evo još raditi čudesno sa tim narodom, čudesno i divno.“ (Isaija 29,13-14) Na kraju krajeva Isus ništa novo nije propovedao, do onu istu svetlost istine koju je već otkrio Jevrejima kroz Mojsija i proroke. Da je propovedao drugačiju nauku, našao bi se da je prevarant, jer je Stari zavet bio i ostao test ispravnosti svega što bi kasnije došlo.
Zato apostoli pohvaljuju kao plemenite one koji Starim zavetom proveravaju ispravnost onoga što im oni propovedaju: „Ovi pak bijahu plemenitiji od onih što žive u Solunu; oni primiše reč sa svim srcem, i svaki dan istraživahu po Pismu da li je to tako.“ (Dela 17,11)
Kako onda ljudi mogu da nasednu na Klejtonovo tvrđenje da je princip Starog zaveta bio spoljašnje ponašanje, a da je tek princip Novog zaveta promena iznutra i sjedinjenje sa Hristom?!
Te tvrdnje možemo jasno osporiti zahtevima Starog zaveta koji zahtevaju reformu unutrašnjih motiva srca. Sama Deseta zapovest je zahtevala: „Ne poželi kuće bližnjega svojega, ne poželi žene bližnjega svojega, ni sluge njegove, ni sluškinje njegove, ni vola njegova, ni magarca njegova, niti išta što je bližnjega tvojega.“ (2. Mojsijeva 20,17) Sedma zapovest u Mojsijevo vreme gleda na srce: „I da se ne zanosite za srcem svojim i za ocima svojim, kojima činite preljubu, nego da pamtite i tvorite zapovesti moje, i budete sveti Bogu svojemu.“ (4.Mojsijeva 15,39-40) Osveta i mržnja u srcu su i u vreme Starog zaveta bili gresi: „Nemoj mrzeti na brata svog u srcu svom; slobodno iskaraj bližnjeg svog, i nemoj trpeti greha na njemu. Ne budi osvetoljubiv.“ (3.Mojsijeva 19,17-18) Bilo bi besmisleno da Bog zahteva obrezanje srca, a da neće duhom da im pomogne: „Obrežite se Gospodu, i skinite okrajak sa srca svog, Judejci i Jerusalimljani, da ne iziđe jarost moja kao oganj i razgori se da ne bude nikoga ko bi ugasio za zla dela vaša.“ (Jeremija 4,4)
Samo malo da čovek zadrži kovčeg da ne ode u stranu bilo je dovoljno da Uze više nema.
Nije Uzov greh bio nešto formalno i samo malo već je bio izraz drskog stanja njegovog duha. Elen Vajt objašnjava:
„Na Uzi je počivala najveća krivica drskosti. Prekršaj Božjeg zakona je umanjio njegov osjećaj o njegovoj svetosti, i s nepriznatim grijehom na sebi, on se, usprkos božanskoj zabrani, drznuo i dodirnuo simbol Božje prisutnosti. Bog ne može prihvatiti djelimičnu poslušnost, ili opušten način postupanja s njegovim zapovijestima. Kaznom nad Uzom On je namjeravao u cijeli Izrael usaditi važnost strogog pridržavanja njegovih zahtjeva. Tako je smrću jednog čovjeka narod potaknut na pokajanje i tako je spriječena potreba da se kazne hiljade.“ (PP 705)
Elen Vajt objašnjava u svom delu „The Spirit of Prophecy, vol. 1“, da je potom Bog blagoslovio sa kovčegom zakona dom Ovid-Edoma Getejina sa sledećom poukom za Izrailj:
„Bog je poučio svoj narod da, iako je njegov kovčeg bio užas i smrt onima koji su prestupali njegove zapovesti sadržane u njemu, on je takođe bio blagoslov i snaga onima koji su bili poslušni njegovim zapovestima.“ (1SP 410.1)
Učenici, da su isto tako samo nekoliko godina unazad ušli u žitno polje i trgali klasje tu bi i ostali zatrpani pod gomilom kamenja kao i onaj što je skupio drva u subotu.
Čovek koji je skupljao drva u subotu, stradao je jer je to radio zbog svoje drskosti. Trganje klasja u subotu nije bilo greh, a to Isus objašnjava farisejima upravo pozivanjem na Stari zavet:
„U to vreme iđaše Isus u subotu kroz useve: a učenici Njegovi ogladneše, i počeše trgati klasje, i jesti. A fariseji videvši to rekoše Mu: Gle, učenici tvoji čine šta ne valja činiti u subotu. A On reče im: Niste li čitali šta učini David kad ogladne, on i koji behu s njim? Kako uđe u kuću Božju, i hlebove postavljene pojede, kojih nije valjalo jesti njemu ni onima što su bili s njim, nego samim sveštenicima. Ili niste čitali u zakonu kako u subotu sveštenici u crkvi subotu pogane, pa nisu krivi?“ (Matej 12,1-5)
Kao što zapažamo, Dejvid Klejton pridaje Starozavetnom Bogu osobine farisejskog otpalog verovanja kao da je zaista Bog Starog zaveta imao nepravedne zahteve od ljudi i onda predstavlja Isusa kao da govori nešto suprotno onome što je On sam otkrio Jevrejima kada je vodio svoj narod u vreme Starog zaveta.
U konfuziji koja takvim nakaradnim tumačenjem on dolazi do zaključka da čoveku ne treba Božji zakon, i da bi to dokazao, on u svojoj propovedi od 6. avgusta ove godine pod nazivom „Zašto Stari savez (zavjet)?“ tvrdi da je Rava bludnica kršila Božji zakon, pa je opet bila spasena, samo zato što je verovala:
„Rava, bludnica, je u neznanju izgovorila laž kako bi demonstrirala svoju veru. Delo je bilo pogrešno, ali su motivi bili ispravni. Upravljala se iskrenom verom koja ju je dovela do toga da se potčini Bogu Izraela iako je lagala u ime Boga koji nikada ne laže. Ali ona je spasena jer spasenje nije zasnovano na poznavanju zakona. Ona nije ispravno razumevala zakon, ali je njena vera bila u Bogu, i kroz Boga, u Hristu. Na osnovu svoje vere ona je postala sudeonik Večnog saveza.“
Klejton tumači zakon po slovu, pa zato misli da je ona kršila zakon kada je slagala da kod nje nisu uhode. Međutim, Rava nije kršila zakon kada je slagala već ga je ispunjavala jer je ljubav ispunjenje zakona. Vidimo da Dejvid Klejton ne razume duh zakona.
U svakom slučaju jasna nam je Klejtonova namera da želi da predstavi da neko može biti spasen i ako krši Božji zakon, samo ako veruje.
Kako ne shvatate da je to najopasnija sotonska jeres?!
Klejton otvoreno tvrdi u istoj propovedi da „spasenje nije zasnovano na poznavanju zakona“.Međutim, bez zakona mi nismo svesni potrebe za reformom naših srca, niti možemo ispunjavati zakon onako kako to Pismo od nas zahteva kada kaže:
„Jer Bog ne gleda ko je ko. Jer pred Bogom nisu pravedni koji slušaju zakon, nego će se opravdati oni koji ga tvore.“ (Rimljanima 2,11)
Međutim, po Klejtonu Novi savez je navodno bezuslovan, pa čovek ne mora da radi ništa da bi bio spasen, osim da verom prihvati taj zavet:
„U Novom savezu Bog je taj koji radi sve što treba da se uradi. Čovekov deo posla je da veruje da je Bog to sve uradio i da prihvati da je sve to istina. Jedini uslov koji je potreban da bi čovek iskusio i doživeo Novi savez je da veruje u Božje obećanje. Ako bi spasenje zavisilo od razumevanja zakona, od posedovanja preciznog znanja ili doktrina, onda mnogi ljudi ne bi bili spaseni. Ali Novi savez je u potpunosti zasnovan na veri u Božje obećanje. Ne postoje drugi uslovi.“ (Klejton)
Takvo shvatanje da je Bog uspostavio bezuslovni zavet, koji druga strana treba da ispoštuje samo tako što će da poveruje u Božje obećanje, jasno je suprotstavljen svojim smislom sa učenjem Pisma, po kome i đavoli veruju: „Ti veruješ da je jedan Bog; dobro činiš; i đavoli veruju i dršću. Ali hoćeš li razumeti, o čoveče sujetni! da je vera bez dela mrtva?“ (Jakov 2,19-20)
Nije dovoljno poverovati u Božja obećanja. Potrebno je poverovati u samog Gospoda u smislu uzdanja u Njega, da bi iz takve vere proistekla dela zakona koja će pokazati da naša vera nije mrtva već živa.
A to nije samo vera u obećanje. Vera u Boga podrazumeva odricanje od lažnih bogova u koje više ne verujemo i takva vera podrazumeva tešku duhovnu borbu. Postoje uslovi koje mi moramo ispuniti sa naše strane i zato Novi zavet nije bezuslovan zavet Boga sa čovekom već je uslovljen i našim izborom, našim neprestanim straženjem nad sobom i svakodnevnom duhovnom borbom:
„Moramo svim srcem da se predamo Bogu da bi nastupila promena koja će učiniti da postanemo slični Bogu. ... Borba sa samim sobom je najveća borba koja se ikada vodila. Odricanje od samoga sebe, potčinjavanje Božjoj volji celokupnog svog bića, iziskuje teške napore; čovek se mora poniziti pred Bogom da bi se nanovo rodio u svetosti.“ (EGW, Put Hristu, str. 30)
Šta posle svega ovoga možemo da izjavimo o Klejtonovoj nauci?
Da li ona predstavlja odgovor na iskušenja koja imamo? Da li raskrinkava zablude ovoga vremena?
Ne, već ih upravo promoviše. Ona obezvređuje značaj Božjeg zakona i zato nije manje opasna od zabluda Duhovne formacije. Svakako Klejtonovo delo ne možemo prepoznati u ovim rečima Elen Vajt o Božjim vernim svedocima:
„Bog ima svoje verne svedoke, preko kojih je dao svedočanstvo da oživi, da obnovi, da izgradi svoj narod u najsvetijoj veri. On ima verne čuvare koji će upozoriti crkvu na lažne teorije i doktrine koje bi mogle da iskvare njihovu veru, i dovedu u crkvu smetnju, neslogu i razdor. U svakom dobu Gospod je podigao stražare da nose verno svedočanstvo generaciji u kojoj žive. ... Mi moramo da razotkrijemo zlo obmanjujućih osećanja na koja nas je sam Hrist upozorio da ih ne primamo. Ali uzmimo u obzir da je moć neprijatelja jaka…“ (EGW, Lt30-1906)
Pre bi se moglo reći za Dejvida Klejtona sledeće:
„Oni koji se smatraju vernicima i Hristovim sledbenicima često iznose čitavu gomilu ništarija koje predstavljaju samo prepreku na putu onih koji žele da priđu krstu Hristovom.“ (EGW, 4T, 68) 
» DOKAZI (OT)PADA ADVENTISTIČKE CRKVE
» BIBLIJA - NOVI REVIDIRANI PREVOD
» PITANJA - RELIGIJA
» Biblijski razgovori
» Septuaginta/LXX - doslovni prijevod:
» PAGANIZAM I OKULTNI SIMBOLI I OBIČAJI
» Crkve i manastiri
» PSIHOLOGIJA