U Bibliji na više mjesta Bog kaže da je plata za grijeh smrt.
Takodjer se kaže da je grijeh kršenje Božijeg zakona, što znači da su oni koji su prekršili Božiji zakon /koji ja naravno vječan/ tim istim zakonom
osudjeni na smrt /vječno nepostojanje, uništenje/. Bog reče da nema nijedan Adamov potomak koji nije prekršio zakon. Kako se dakle opravdati i
zadobiti vječni život? Držanjem zakona u svojoj sili, raznim pokorama ,činjenju dobrih djela isl.
U ovom tekstu E J Vagoner objašnjava da li se čovjek spašava vjerom ili djelima.
Tražite prvo carstvo i pravednost njegovu, a sve ovo dodaće vam se.“ (Mt 6,33)
Hristos uči da je Božja pravednost jedina stvar koju u ovom životu treba da tražimo.U poređenju sa tim hrana i odeća imaju sporedan značaj. Traženje carstva Božjega i Njegovepravednosti treba da bude glavna preokupacija u našem životu. Za ostale stvari brine seBog, što je činjenica - tako da one ne treba da pričinjavaju toliko nespokojstva i brige.
U 1. Kor. 1,30 kaže se da nas je Hristos učinio pravednim kao i mudrim, i pošto
Hristos jeste mudrost Božja i u Njemu boravi sva punina Božanstva telesno, jasno je da je pravednost koju smo dobili od Njega, zapravo pravednost Božja. Razmotrimo šta tačno znači ova pravednost.
Čitajmo Ps 119,172: „Jezik će moj kazivati reč tvoju, jer su sve zapovesti tvoje
pravednost.“ Zapovesti su pravednost, ne samo u nekom apstraktnom smislu, kao neka teorija, nego su one zaista pravednost Božja. Evo dokaza: „Podignite k nebu oči svoje i pogledajte dole na zemlju; jer će nebesa iščeznuti kao dim i zemlja će kao haljina ovetšati, i koji na njoj žive pomreće takođe; a spasenje će moje ostati doveka, a pravednosti moje neće nestati. Poslušajte me koji znate pravednost, narode, kome je u srcu zakon moj. Ne bojte se ruženja ljudskoga i od huljenja njihova ne plašite se.“ (Is 51,6.7)
Vidimo iz ovog stiha da su ljudi koji poznaju Božju pravednost oni u čijem je srcu
Zakon. Na taj način je Zakon Božji pravednost Božja. To se može dokazati i na jedan drugi način. Pismo kaže: „Svaka nepravda je greh“ (1. Jv 5,17). „Greh je bezakonje“ (1. Jv 3,4).
Pošto je greh prekršaj Zakona a istovremeno i nepravednost, onda su greh i nepravednost jednaki. Ali ako je nepravednost prekršaj Zakona, onda pravednost mora biti poslušnost Zakonu. Ovu tvrdnju predstavićemo u matematičkoj formi:
nepravednost = greh (1. Jv 5,17)
prekršaj Zakona = greh (1. Jv 3,4)
Prema načelu da su dve stvari, koje se jednako odnose prema trećoj (istoj) stvari,međusobno jednake, onda imamo:
nepravednost = prekršaj Zakona
To je negativna jednačina. To isto izraženo na pozitivan način glasi:
pravednost = poslušnost Zakonu
Koji je to Zakon, prema kome je poslušnost pravednost, a njegov prekršaj greh? To je
Zakon koji kaže: „Ne poželi“; jer Pavle kaže da ga je ovaj Zakon osvedočio u greh (Rim 7,7).
Zakon - Deset zapovesti - merilo je, dakle, Božje pravednosti. Pošto je to Zakon Božji i pošto je to pravednost, onda to mora biti Božja pravednost. Nema druge pravednosti.
Pošto su Deset zapovesti pravednost Božja - prepis Njegovog karaktera - onda se može lako razumeti da je strah Gospodnji, ustvari, držanje Njegovih zapovesti, što je jedina dužnost koju čovek ima (Prop 12,13). Ali neka niko ne misli da je njegova dužnost usko ograničena, jer se odnosi samo na Deset zapovesti; jer one su „veoma široke“ (Ps 119,96).
Zakon je „duhovan“ i sadrži mnogo više nego što se vidi pri površnom čitanju. „A telesni čovek ne razume što je od Božjeg Duha, jer je to za njega ludost, i ne može da razume,što o tome treba na duhovan način rasuđivati“ (1. Kor 2,14). Sveobuhvatno biće
Zakona razumeju samo oni koji o tome razmišljaju u dubokoj molitvi. Nekoliko tekstovaSvetog pisma biće dovoljno da nam pokažu nešto od njegove širine.
U Propovedi na Gori Isus kaže: „Čuli ste da je rečeno starima: 'Ne ubij', a ko ubije biće kriv sudu. A ja vam kažem da će svaki koji se gnevi na brata svoga biti kriv sudu.
Ako ko kaže bratu svome 'raka', biće kriv sinedrionu. Ako ko kaže 'budalo' zaslužiće ognjeno jezero“ (Mt 5,21.22). „Čuli ste da je rečeno: 'Ne čini preljube.' A ja vam kažem da svaki koji gleda ženu s tim da je poželi, već je učinio preljubu s njom u srcu svome“ (Mt5,27.28).
To ne znači da su zapovesti „Ne ubij“ i „Ne čini preljube13“ nesavršene, niti da Isus od hrišćana zahteva viši stepen moralnosti nego od svog tadašnjeg naroda, Jevreja. On zahteva isto od svih ljudi u svim vremenima. Isus je samo objasnio ove zapovesti i pokazao njihovu duhovnu prirodu. Fariseji su ga na prikriven način bili okrivili da On krši i gazi Zakon. Na to je On odgovorio da se Zakon ne može ukinuti; On je došao da ispuni Zakon (Mt 5,17). Potom
je objasnio pravi smisao Zakona na način koji je njih osvedočio da ga oni prestupaju. On je pokazao da već jedan pogled ili jedna misao mogu biti prekršaj Zakona - čime je zaista razotkrio misli i težnje srca.
Time, međutim, Isus nije objavio nijednu novu istinu, nego je staru obasjao svetlošću i razjasnio je. Zakon je prilikom objave na Sinaju imao isto značenje, kao i onda kada ga je Isus objašnjavao u Propovedi na Gori. Kada je glasom, od kojeg je zadrhtala Zemlja rekao „Ne ubij!“, On je mislio: „Nemoj da gajiš ljutnju u srcu, nemoj da se predaješ zavisti, svađi ili nečem drugom što bi te moglo dovesti do ubistva.“ Sve to i još i više sadržano je u zapovesti
„Ne ubij!“ To nalazimo i u nadahnutim rečima Starog zaveta, jer Solomon pokazuje da se Zakon bavi kako vidljivim, tako i skrivenim stvarima. Pošto je u stihu Prop 12,13 pozvao sve ljude da drže Božje zapovesti - „Boga se boj i zapovesti njegove drži, jer to je sve čoveku“ - on dodaje: „Jer će svako delo Bog izneti na sud i svaku tajnu, bila dobra ili zla.“ (stih 14)
Zaključak je sledeći: Sud obuhvata i one najtajnije stvari. Na Sudu Zakon služi kao merilo i prosuđuje svaki postupak, bio dobar ili zao. Prema tome Zakon zabranjuje zlo, kako u mislima tako i na delu. Iz toga se izvodi zaključak da zapovesti Božje sadrže celokupnu dužnost čoveka.
Uzmimo prvu zapovest: „Nemoj imati drugih bogova osim mene.“ Apostol govori o
ljudima čiji je bog trbuh (Fil 3,19). Ali razvrat i neumerenost su samoubistvo. Tako vidimo da je prva zapovest ovde povezana sa šestom („Ne ubij!“). Ali to nije sve, jer on kaže da je lakomstvo idolopoklonstvo (Kol 3,5). Očigledno, deseta zapovest ne može da se prezire, a da se ne gazi prva i druga. Ona se poklapa s njima, i mi vidimo da je Dekalog jedan krug, čiji je
obim toliko veliki kao univerzum. On sadrži moralne obaveze svakog čoveka. Rezimirajući, može se reći da je Zakon merilo pravednosti Boga, čija je vladavina večna.
To potvrđuje tačnost izjave: „Biće opravdani oni koji zakon tvore“ (Rim 2,13).
Opravdati znači: učiniti pravednim ili pokazati da je neko pravednik. Zato je očigledno da samo savršena poslušnost, savršeno pravednom zakonu, može učiniti čoveka pravednim.
Božja je namera bila da sva Njegova stvorenja imaju takvu poslušnost prema Zakonu. Samo se tako može razumeti da je Zakon dat za život (Rim 7,10).
Ali da bi se čovek na Sudu mogao naći kao „izvršitelj Zakona“, mora u punom smislu reči, u svakom trenutku svog života da drži Zakon. Ako odstupi u bilo kojoj tački, neće moći da se kaže za njega da je držao Zakon; on ne može biti izvršitelj Zakona, ako ga je samo delimično držao. Zato je žalosna činjenica da među svim ljudima nema nijednog izvršitelja Zakona, jer „i Jevreji i Grci svi sagrešiše, kao što stoji napisano: nijednog nema pravedna; nijednoga nema razumna, i ni jednoga koji traži Boga; svi se ukloniše i zajedno nevaljali postaše: nema ga koji čini dobro, nema nijednoga ciglog“ (Rim 3,9- 12). Zakon govori svima na koje se odnosi. Na celom svetu se ne može naći nijedan koji bi
mogao da otvori usta i opravda sebe od krivice, koju Zakon iznosi protiv njega. Svaka usta su zatisnuta i sav svet je „kriv pred Bogom“ (stih 19), „jer svi sagrešiše i izgubili su slavu Božju.“ (stih 23)
Premda se „izvršitelji Zakona opravdavaju“, ipak je jasno da „se delima zakona
nijedno telo neće opravdati pred njim; jer kroz zakon dolazi poznanje greha“ (Rim
3,20). Zakon, koji je „svet, pravedan i dobar“ (Rim 7,12), ne može da opravda nijednog grešnika. Drugim rečima, pravedan Zakon ne može da proglasi nevinim svoje prestupnike.
Zakon koji bi opravdao bezbožnog čoveka, bio bi bezbožan zakon. Međutim Zakon ne treba prezirati samo zato što ne može da opravda grešnika. Naprotiv, baš iz ovog razloga treba ga hvaliti. Činjenica da Zakon ne može nijednog grešnika proglasiti pravednim - da ne može reći da čovek drži zakon kad ga u stvarnosti ne drži - sama je po sebi dokaz da je on dobar.
Ljudi hvale zemaljskog sudiju koji se ne može podmititi i koji ne proglašava krivog čoveka nevinim. Iz istog razloga bi trebalo da hvale i Božji Zakon, koji nikada ne daje netačno ili pogrešno svedočanstvo. On izražava savršenstvo pravednosti i zato je prinuđen da objavi ma koliko to bilo žalosno, da nijedan jedini Adamov potomak nije ispunio njegove zahteve.
Štaviše, činjenica da je čovekova dužnost da ispunjava Zakon, pokazuje da čovek, ako ga u jednoj jedinoj tački prekrši, nikada to više ne može da ispravi. Zahtevi svakog propisa Zakona su tako obuhvatni i ceo Zakon je tako duhovan, da nijedan anđeo ne bi mogao ništa drugo da čini, osim da mu bude poslušan. I više od toga: Pošto je Zakon pravednost Božja, odraz Njegovog nepromenljivog karaktera, onda iz toga sledi da ni sam Bog ne može da nadmaši meru dobrote koja je utvrđena u Njegovom Zakonu. Bog ne može biti bolji nego što već jeste, a Zakon objavljuje kakav je On. Kakve, onda, izglede ima onaj koji je makar samo jedan propis prekršio, da učini neko dodatno dobro, kako bi upotpunio već potpunu i savršenu meru zakona, u pokušaju da se iskupi za svoj prekršaj?14 Ko to pokušava, pokušava nemoguće: naime da bude bolji nego što to Bog zahteva, štaviše, bolji i od samoga Boga.
Ali nije ovo tako jednostavno, kao da je čovek pao samo u jednoj pojedinosti.
Čovečanstvo je zakazalo u svakoj pojedinosti. „Svi se ukloniše i zajedno nevaljali postaše: nema ga koji čini dobro, nema ni jednoga ciglog.“ I ne samo to nego pali čovek ne može svojom oslabljenom snagom da učini ni jedno jedino delo koje odgovara tom savršenom merilu. Za ovo, osim ponavljanja činjenice da je Zakon merilo Božje pravednosti, nije potreban nijedan drugi dokaz. Sigurno da niko neće biti tako ohol i tvrditi da je bilo koje delo u njegovom životu bilo tako dobro kao da ga je sam Bog učinio. Svako mora sa psalmistom da kaže: „Moja dobrota ne doseže do Tebe!15“ (Ps 16,2)
Sve ovo direktno proizilazi iz Pisma. Hristos, „koji nije imao potrebe da Mu ko
svedoči za čoveka, jer je sam znao šta beše u čoveku“ (Jv 2,25), rekao je: „Jer iznutra iz ljudskog srca izlaze zle misli, blud, krađe, ubistva, preljube, lakomstva, zloće, prevare,raspojasanost, zavist, hula, oholost, bezumlje. Sva ova zla izlaze iznutra i čine čoveka nečistim“ (Mk 7,21-23). Drugim rečima, lakše je činiti zlo nego dobro. Ono što čovek čini u svom prirodnom stanju jeste zlo. Zlo stanuje u čoveku i deo je njegovog bića. Zato apostol kaže: „Zato je stremljenje tela neprijateljstvo Bogu; jer se ne pokorava Božjem zakonu, niti može. Koji su sasvim u telu, ne mogu da ugode Bogu“ (Rim 8,7.
. I opet: „Jer telo želi
protiv duha, a duh protiv tela; a ovo se protivi jedno drugome, da ne činite ono šta hoćete“ (Gal 5,17). Pošto je sada zlo deo čovekove prirode i pošto ga je svako nasledio od praroditelja, jasno je da sva pravednost, koja dolazi od takvog čoveka, u poređenju sa prečistom haljinom Božje pravednosti, nije ništa drugo do „nečista haljina“ (Is 64,6).
Dobra dela ne mogu izaći iz grešnog srca. To nam Gospod jasno pokazuje jednim
poređenjem: „Jer se svako drvo poznaje po svom plodu. S trnja se ne beru smokve, niti se grožđe bere s kupine. Dobar čovek iz dobre riznice svoga srca iznosi dobro, a zao čovek iz zle riznice iznosi zlo; jer njegova usta govore ono čega je srce puno“ (Lk 6,44.45). Time hoće da se kaže da čovek ne može da učini ništa dobro, ako najpre ne postane dobar. Zato dela koja čini grešni čovek nikada nisu u stanju da ga opravdaju; naprotiv, pošto dolaze iz zlog srca, ona su zla i tako umnožavaju količinu njegove grešnosti. Iz zlog srca može izaći
samo zlo, a povećano zlo ne može proizvesti nijedno dobro delo. Grešan čovek stoga uzalud nastoji da se opravda svojim naporima. On mora da bude učinjen pravednim da bi mogao da čini dobro koje želi i koje se od njega zahteva.
Rezimirajmo ovo, dakle:
1. Zakon Božji izražava potpunu, savršenu pravednost, i od svakoga koji želi da uđe u carstvo Božje zahteva se potpuna poslušnost ovom Zakonu.
2. Zakon, međutim, ne može ni jednom čoveku dati ni najmanju meru pravednosti, jer su ljudi grešnici i nisu u stanju da odgovore njegovim zahtevima. Ma koliko čovek
ozbiljno radio na sebi, ništa što on može da učini ne zadovoljava zahteve Božjeg Zakona. Oni su suviše uzvišeni za njega, on ih ne može ispuniti; on ne može dostići pravednost kroz Zakon, jer „se delima zakona nijedno telo neće opravdati pred njim.“ Kakvo žalosno stanje! Mi moramo da imamo pravednost koju zahteva Zakon, inače ne možemo doći u carstvo nebesko; Zakon, međutim, ne daje pravednost nijednom od nas. Bez obzira na naše
najozbiljnije i neprestane napore, Zakonu je nemoguće da nam da ma i najmanji deo svetosti, bez koje niko neće videti Gospoda.
Ko će onda biti spasen? Postoji li uopšte tako nešto kao što je pravedan čovek? Da,
Biblija često govori o njima. Ona Lota naziva „pravednim Lotom“. Isto tako govori o tome da će biti pravednih ljudi, koji će primiti svoju slavnu nagradu, kao što čitamo iz Is 3,10:
„Recite pravedniku da će mu dobro biti, jer će jesti plod od dela svojih.“ Biblija
nedvosmisleno izjavljuje da će na kraju postojati pravedan narod: „Tada će se pevati ova pesma u zemlji Judinoj: imamo tvrd grad: zidovi su nama i bedemi spasenje. Otvorite vrata da uđe narod pravedni, koji drži veru16“ (Is 26,1.2). David kaže: „Zakon je tvoj istina“ (Ps 119,142). Zakon ne samo što je istina, nego je on zbir svih istina (Prop 12,13); prema tome narod koji drži Njegovu istinu mora biti narod koji drži Zakon Božji. Oni će biti izvršitelji Njegove volje i ući u carstvo nebesko (Mt 7,21).
Kako čovek može imati pravednost koja je potrebna da bi se ušlo u carstvo Božje?
Odgovor na ovo pitanje je najveće delo jevanđelja. Dozvolite prvo da proučimo značajnu lekciju o opravdanju ili o dodeljivanju pravednosti. Činjenice nam mogu pomoći u boljem razumevanju teorije. U Lk 18,9-14 čitamo jednu Isusovu priču o pravednosti ili o davanju pravednosti: „A ovu priču kaza nekima koji su bili uvereni u sebe - da su pravedni - i ostale ljude nipodaštavali. Dva čoveka odoše u hram da se pomole, jedan farisej a drugi carinik. Farisej stade i moljaše se u sebi ovako: Bože, hvala ti što nisam kao drugi ljudi, razbojnici, nepravednici, preljubočinci, ili kao i ovaj carinik; postim dva puta u nedelji,
dajem desetak od svega što stičem. A carinik je stajao izdaleka i nije hteo ni oči da podigne prema nebu, nego je udarao svoja prsa govoreći: Bože, budi milostiv meni grešnom. Kažem vam, ovaj se vratio kući opravdan, a ne onaj; jer će biti ponižen svako ko uzdiže samoga sebe, a uzvišen će biti ko samoga sebe unizuje.“
Ovaj primer nam je dat da razumemo kako se može, i kako se ne može steći
pravednost. Fariseji nisu izumrli. I u današnjim vremenima ima još mnogo onih koji očekuju da mogu steći pravednost svojim dobrim delima. Oni se uzdaju u sebe i veruju da su pravedni. Oni se, doduše, ne hvale uvek javno, ali na mnogo drugih načina pokazuju da se uzdaju u svoju vlastitu pravednost. Možda se farisejski duh, koji za sticanje Božje naklonosti želi da ukaže na vlastita dobra dela, može naći i kod samih hrišćana, koji se zbog tereta
svojih greha osećaju veoma potišteni. Oni tuguju zbog svog grešnog stanja i oplakuju svoju slabost. Njihovo svedočanstvo se nikada ne uzdiže iznad ovog nivoa. Prilikom razgovora na skupovima oni se postiđeno drže po strani i ne susreću se s Bogom u molitvi. Ako su zgrešili nešto više nego obično, ne mole se sve dok se svest o njihovim gresima više ili manje ne obriše, ili dok ne uobraze da su ono što im je nedostajalo popravili posebno dobrim
ponašanjem. Šta to otkriva? To otkriva onaj farisejski duh koji se svojom pravednošću pred Bogom busa u grudi, da neće da Mu pristupi sve dok se ne osloni na lažni stub svoje lične pravednosti. Ovi ljudi hteli bi da kažu Bogu: Vidi, kako sam bio dobar poslednjih dana; ti ćeš me sada sigurno prihvatiti.
Ali kakva je posledica? - Čovek koji se uzdao u svoju pravednost, nije je imao, dok je onaj koji se molio u svojoj potištenosti: „Bože, budi milostiv meni grešnom“, otišao „opravdan“ kući. Hristos kaže da je on otišao kući opravdan tj. da je bio učinjen pravednikom.
Obratite pažnju: Carinik je učinio više nego što je samo žalio zbog svojih grehova; on je molio za milost. Šta je milost? Milost je nezaslužena naklonost ili nastrojenost (dispozicija) da se prema ljudima može bolje postupati nego što to oni zaslužuju. Sveto pismo kaže o Bogu: „Koliko je nebo visoko od zemlje, tolika je milost njegova k onima koji ga se boje“ (Ps 103,11). Rastojanje između neba i Zemlje je dakle, mera prema kojoj Bog sa nama, ako ponizno stupimo pred Njega, bolje postupa nego što mi to zaslužujemo. A kako to On bolje postupa sa nama? Tako što uzima naše grehe; jer sledeći stih kaže: „Koliko
je istok daleko od zapada, toliko udaljuje od nas bezakonja naša.“ To je u saglasnosti sa
zjavom Isusovog omiljenog učenika: „Ako ispovedamo svoje grehe, on je veran i
pravedan - da nam oprosti grehe i očisti nas od svake nepravednosti.“ (1. Jv 1,9).
Za dalje zaključke o Božjoj milosti i njenom otkrivenju čitajmo u Miheju 7,18.19: „Ko je Bog kao ti? koji prašta bezakonje i prolazi prestupe ostatku od nasledstva svojega, ne drži doveka gneva svojega, jer mu je mila milost. Opet će se smilovati na nas; pogaziće naša bezakonja; bacićeš u dubine morske sve grehe njihove.“ Čitajmo sada direktan stav Božje reči po pitanju davanja pravednosti.
Pošto je apostol Pavle dokazao da su svi sagrešili i izgubili slavu Božju, jer se nijedno telo ne može opravdati pred Njim, on nastavlja i kaže da smo „opravdani (učinjeni pravednim) zabadava, njegovom milošću, kroz otkup koji je u Hristu Isusu, kojega je Bog istakao da bude pomirenje kroz veru u Njegovu krv, da pokaže svoju pravednost kojom je u svojoj božanskoj strpljivosti opraštao grehe prošlosti“; objavivši: „Ja rekoh usadašnje vreme svoju pravednost, da je On pravedan i da može opravdati onoga koji veruje u Isusa.“ (Rim. 3,24-26)
„Opravdani zabadava.“ Kako je ovo moguće? Pošto i najbolji napori grešnoga čoveka ne mogu ni najmanje doprineti da on dobije pravednost, očigledno je da mu se ona može dati samo kao dar. Pavle jasno označava takvu pravednost kao dar: „Jer ako se posredstvom jednoga smrt zacarila - usled prestupa jednoga, mnogo će pre oni, koji primaju izobolje blagodati i dara pravednosti, carovati u životu posredstvom jednoga, Isusa Hrista!“ (Rim 5,17). Pošto je pravednost dar, onda je i večni život, koji je nagrada za pravednost, dar Božji kroz Isusa Hrista, Gospoda našeg.
Otac je istakao (naimenovao) svoga Sina kao Onoga kroz koga dobijamo oproštenje naših greha, a ovo oproštenje sastoji se jednostavno u objavi Njegove pravednosti (koja je naravno, takođe, pravednost Božja). Bog, koji je „bogat u milosti“ (Ef 2,4) i koji ima zadovoljstvo u tome, pokriva svojom pravednošću grešnika koji prihvata Hrista kao zamenu za njegov greh. To je sigurno dobra razmena za grešnika, a ipak nije gubitak za Boga; jer
Njegova je svetost beskonačna, i ta zaliha se nikada ne može smanjiti.
Stihovi koje smo upravo razmatrali (Rim 3,24-26) samo su drugo objašnjenje stihova 21 i 22, koji slede izjavu da se delima Zakona niko ne opravdava. Apostol onda nastavlja: „A sad se bez učešća zakona javila pravednost od Boga, posvedočena od zakona i proroka, naime, pravednost Božja koja verom u Isusa Hrista dolazi na sve koji veruju.“ Bog stavlja svoju pravednost na onoga koji veruje. On ga pokriva njome, tako da se greh više ne pojavljuje. Tek tada oni kojima je oprošteno mogu da uzviknu sa prorokom:
„Veoma ću se radovati u Gospodu, i duša će se moja veseliti u Bogu mojem, jer me obuče u haljine spasenja i plaštom pravde ogrte me kao kad ženik namesti nakit i kao kad se nevesta uresi uresom svojim.“ (Is 61,10)
Neko bi mogao da primeti i da postavi pitanje: Kako se slažu reči „A sad se bez učešća zakona javila pravednost od Boga“ sa iskazom da je Zakon pravednost Božja i da izvan njegovih zahteva nema pravednosti? Ovde ne postoji protivrečnost, niti se Zakon zanemaruje. Pogledajmo pažljivo: Ko je dao Zakon? - Hristos. Kako ga je On objavio? - „Kao onaj koji moć ima“, dakle, kao Bog. Zakon je došao od Njega isto kao i od Oca i, jednostavno, Zakon je objava pravednosti Njegovog karaktera. Zato je pravednost koja se daje kroz veru
u Hrista ona ista pravednost koju postoji u Zakonu. To pokazuje i izraz da je „posvedočena od zakona.“
Pokušajmo da zamislimo ovaj proces. Ovde je Zakon Božji kao svedok koji je u svako doba spreman da svedoči protiv grešnika. Zakon je nepromenljiv i ne može grešnika da proglasi pravednim. Dokazani grešnik uvek iznova pokušava da dobije pravednost od Zakona; ali zakon se odupire svim njegovim naporima. Nemoguće ga je podmititi bilo kojom količinom vlastitih ispaštanja ili činjenja dobrih dela. Na kraju grešnik, umoran od uzaludne borbe da bude opravdan Zakonom, čuje Hristov glas i leti u Njegove raširene ruke. Tako skriven u Hristu, on biva okružen Njegovom pravednošću. I gle, sada je verom u Hrista
dobio ono za šta se uzalud tako ozbiljno borio. On sada ima pravednost koju zahteva Zakon, i to baš onu koja se traži; jer on je dobija sa Izvora Pravednosti, od kojeg naime i Zakon dolazi. I sam Zakon potvrđuje ispravnost ove pravednosti, i sve dok je čovek ima, ona će ga braniti pred sudom protiv svih njegovih tužitelja i potvrđivati činjenicu da je on pravedan
čovek. Pavle je bio uveren da će mu pravednost „do koje se dolazi verom u Hrista, pravednost od Boga na osnovu vere“ (Fil 3,9), pomoći da opstane na dan Hristov.
U tom procesu zamene ne postoji ni jedna greška. Bog je pravedan i istovremeno, Onaj koji pravda onoga koji veruje u Hrista. U Hristu obitava sva punina Božanstva telesno.
On ima iste osobine kao i Otac (u potpunosti je jedno sa Ocem). Prema tome, spasenje koje je u Njemu - da otkupi izgubljenog čoveka - dovoljno je da ovoga ponovo zadobije za svu večnost. Čovekova pobuna je jednako usmerena na Sina koliko i na samog Oca, jer su Oni jedno. Kada je Hristos dao Sebe za naše grehe, Car je patio za svoje pobunjene podanike, i
mučenik je oprostio krivicu svojim mučiteljima. Čak i onaj koji sumnja mora da prizna da svaki čovek ima pravo da oprosti nepravdu koja mu je učinjena, Zašto onda cepidlačiti i prebacivati Bogu koji koristi to isto pravo? On, takođe, ima pravo da oprosti nepravdu koja mu je učinjena; i to utoliko više, jer je zaštitio integritet svoga Zakona, na taj način što je Sebe samog dao da bude kažnjen za dug koji je imao grešnik. Može se reći da je Nevini stradao za grešnika. To je istina; nevini Paćenik dao je sebe po svojoj slobodnoj volji da bi po pravdi svoje vladavine mogao da učini ono na šta ga je nagnala Njegova ljubav, a to je da
oprosti nepravdu, koja je učinjena Njemu kao Gospodaru svemira.
Pogledajmo sada kako Bog sam opisuje svoje ime u vreme kada je bio izložen
najvećem preziru: „A Gospod siđe u oblaku, i stade onde s njim, i povika po imenu:Gospod. Jer prolazeći Gospod ispred njega vikaše: Gospod, Gospod, Bog milostiv, žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i istinom, koji čuva milost tisućama, prašta bezakonja i nepravde i grehe, koji ne pravda krivoga (pred kojim niko nije nevin - rev. Luter)“ (2. Mojs 34,5-7). To je Božje ime, to je Njegov karakter; tu se On otkriva čoveku; On želi da ga ljudi posmatraju i poštuju u svetlu ove izjave. Ali kako se to slaže sa poslednjom
izjavom, da pred Njim „niko nije nevin“? To se tačno slaže sa Njegovom strpljivom, nadasve velikom dobrotom i ophođenjem sa prestupima Njegovog naroda. Zaista je tačno da On krivce ne smatra nevinima; jer kad bi to činio, onda ne bi mogao biti pravedan Bog. Ali On čini nešto mnogo bolje: On udaljuje krivicu, tako da raniji krivac stoji opravdan kao da nikada nije grešio.
Neka niko ne cepidlači oko izraza „obuče u pravednost“, smatrajući to dvoličnošću.
Neki, koji pokazuju jedinstveni nedostatak poštovanja vrednosti opravdanja kao dara, čak kažu da ne žele pravednost koja se „oblači“, nego onu koja dolazi iz života. Oni potcenjuju Božju pravednost, koja verom u Hrista dolazi na sve i u sve koji veruju. Svakako se slažemo sa njihovim mišljenjem utoliko što žele da se zaštite od licemerja, forme pobožnosti koja je bez sile. Čitalac, međutim, ne sme da zaboravi da je velika razlika u tome ko nas oblači u pravednost. Ako mi pokušamo da je obučemo sami onda će to biti samo nečista haljina, ma
koliko nam izgledala lepa. Ali ako nas Hristos u nju obuče, onda se ona ne sme ni prezirati ni odbacivati. Obratimo pažnju na reči proroka Isaije: „Jer me obuče u haljine spasenja i plaštom pravde ogrnu me“ (Is 61,10). Pravednost u koju nas Hristos oblači jeste pravednost koju Bog odobrava, i ako je On time zadovoljan, sigurno je da ljudi ne bi trebalo da traže ništa bolje od toga.
Ali učinićemo još jedan korak da bismo ovu stvar oslobodili od svih mogućih teškoća.
Zaharija 3,1-5 daje nam rešenje:
„Posle mi pokaza Isusa poglavara svešteničkoga, koji stajaše pred anđelom
Gospodnjim, i sotonu, koji mu stajaše s desne strane da ga pre. A Gospod reče sotoni: Gospod da te ukori, sotono, Gospod da te ukori, koji izabra Jerusalim. Nije li on glavnja istrgnuta od ognja? A Isus beše obučen u haljine prljave, i stajaše pred anđelom. A on progovori i reče onima koji stajahu pred njim: skinite s njega te prljave haljine. I reče mu: vidi, uzeh s tebe bezakonje tvoje, i obukoh ti nove haljine. I rekoh: neka mu metnu čistu kapu na glavu. I metnuše mu čistu kapu na glavu, i obukoše mu haljine; a anđeo Gospodnji stajaše.“
Obratimo pažnju, u gornjem izveštaju, na to da je uklanjanje prljavih haljina jednako uklanjanju greha (zla) od čoveka. I zato, kad nas Hristos oblači u haljinu svoje pravednosti,
On ne pokriva samo naše grehe svojim ogrtačem, nego ih udaljuje od nas. To pokazuje da je oproštenje greha više nego neka forma ili prosto upisivanje podataka u nebeske knjige, čime se gresi ispravljaju. Oproštenje greha je stvarnost; ono je nešto sasvim opipljivo, nešto što suštinski utiče na čoveka. Ono ga zaista oslobađa od krivice; i kad je čovek oslobođen od greha i opravdan, onda se u njemu desila temeljna promena. On je sada zaista drugi čovek, jer je ovu pravednost za oproštenje svojih greha dobio u Hristu, time što se obukao u Hrista.
„Zato ako je ko u Hristu, novo je stvorenje“ (2. Kor 5,17). Potpuno i besplatno oproštenje greha ima za posledicu onu divnu promenu koja je poznata kao novorođenje; jer čovek ne može da postane novo stvorenje osim novorođenjem, što je jednako posedovanju novog ili čistog srca.
Novo srce je ono koje voli pravednost, a mrzi greh. To je srce koje je voljno da bude vođeno putevima pravednosti. Takvo srce je Gospod želeo da ima Izrailj: „O, kad bi im bilo srce svagda tako da me se boje i da drže sve zapovesti moje svagda, da bi dobro bilo njima i sinovima njihovim doveka“ (5. Moj 5,29). Ukratko, to je srce koje je oslobođeno kako ljubavi prema grehu, tako i krivice greha. Šta, međutim, dovodi čoveka dotle da iskreno traži oproštaj svojih greha? To je jednostavno mržnja prema grehu i njegova težnja
za pravednošću; pri čemu je i jedno i drugo podstaknuto Duhom Svetim.
Sveti Duh se bori sa svakim čovekom. On dolazi kao onaj koji ukorava. Kada se glas Njegovih ukora ceni, On odmah uzima položaj Utešitelja. Ono isto osvedočenje koje čoveka vodi da prihvati te ukore, koje ga čini poniznim i koje ga nagoni da prihvati uputstva Božjeg Duha, dovešće ga do toga da sledi i Njegova učenja. „Jer koji se vladaju po Duhu Božjemoni su sinovi Božji.“ (Rim 8,14) Čime se postiže opravdanje ili oproštenje greha? Verom: „Opravdavši se dakle verom, imamo mir s Bogom kroz Gospoda svoga Isusa Hrista“ (Rim 5,1). Pravednost Božja dolazi na sve koji veruju (Rim 3,22). Ovo delo čini čoveka detetom Božjim; jer Pavle uči: „Svi ste vi sinovi Božji kroz veru u Isusa Hrista.“ (Gal 3,26)
Da svako kome su gresi oprošteni odmah postaje dete Božje, svedoči Pavle u svojoj poslanici Titu. Pošto je istakao bezbožno stanje, u kome smo svi nekada bili, on piše:
„A kad se pokaza dobrota i čovekoljublje Boga, Spasitelja našega, spasao nas je
ne na osnovu dela koja smo mi učinili u pravednosti, nego po svojoj milosti - banjom koja preporađa i obnavlja Duhom Svetim, koga bogato izli na nas posredstvom Isusa Hrista, Spasitelja našega, da opravdani njegovom blagodaću postanemo naslednici večnoga života - kao što se nadamo.“ (Tit 3,4-7)
Obratimo pažnju da mi postajemo naslednici, jer smo opravdani Njegovom milošću.
Iz Rim 3,24.25 smo naučili da ovo opravdanje dolazi milošću, iz vere u Hrista. U Gal 3,26 se međutim kaže da nas vera u Hrista čini Božjom decom. Otuda znamo da je svako ko je opravdan Božjom milošću dobio oproštenje i da je dete i naslednik Božji.
Nema, na osnovu prethodnog, nikakvog razloga za pretpostavku da čovek mora
najpre da izdrži izvesnu probu i da postigne određen stepen svetosti pre nego što ga Bog prihvati kao svoje dete. On nas prihvata baš onakve kakvi jesmo. Nije naša dobrota razlog zbog kojeg nas Bog voli, već je to naša velika potreba; ne zato što se Njemu nešto dopada na
nama, nego Sebe radi i zato što zna šta Njegova božanska sila može od nas da učini. To je moguće pravom spoznajom uzvišenosti i svetosti Božje kao i činjenice da On dolazi nama, grešnim i palim ljudima, da bi nas primio u svoju porodicu. Shvatanjem ovoga moći ćemo bolje da cenimo smisao reči apostola Jovana: „Vidite kakvu nam je ljubav dao otac, da se deca Božja nazovemo!“ (1. Jv 3,1). Svakome kome je učinjena ovolika milost „čisti se, kao i
on što je čist.“ (1. Jv 3,3) Bog nas prima kao svoju decu, ne zato što smo dobri, nego da bi nas učinio dobrim.
Pavle kaže: „Ali Bog, koji je bogat u milosti, zbog svoje velike ljubavi kojom nas je zavoleo, oživeo je Hristom i nas koji smo bili mrtvi u svojim prestupima, - blagodaću ste spaseni, i s njim je vaskrsao nas i postavio na nebesima u Hristu Isusu, da u budućim vekovima pokaže preveliko bogatstvo svoje blagodati - svojom dobrotom prema nama u Hristu Isusu“ (Ef 2,4-7). Potom nastavlja: „Jer ste posredstvom vere blagodaću spaseni, i to nije od vas, Božji je dar; ne od dela, da se niko ne pohvali. Mi smo, naime, njegovo delo, u Hristu Isusu stvoreni za dobra dela, koja je Bog unapred pripravio - da u njima
živimo“ (Ef 2,8-10). Ovaj odlomak pokazuje da nas je Bog ljubio dok smo još bili mrtvi u gresima. On nam daje svoga Duha da bi nas oživeo u Hristu, i taj isti Duh zapečaćuje naše usvajanje u Božansku porodicu. Bog nas, dakle, prihvata da možemo kao nova stvorenja u Hristu da činimo dobra dela koja je On odredio.
Takodjer se kaže da je grijeh kršenje Božijeg zakona, što znači da su oni koji su prekršili Božiji zakon /koji ja naravno vječan/ tim istim zakonom
osudjeni na smrt /vječno nepostojanje, uništenje/. Bog reče da nema nijedan Adamov potomak koji nije prekršio zakon. Kako se dakle opravdati i
zadobiti vječni život? Držanjem zakona u svojoj sili, raznim pokorama ,činjenju dobrih djela isl.
U ovom tekstu E J Vagoner objašnjava da li se čovjek spašava vjerom ili djelima.
Tražite prvo carstvo i pravednost njegovu, a sve ovo dodaće vam se.“ (Mt 6,33)
Hristos uči da je Božja pravednost jedina stvar koju u ovom životu treba da tražimo.U poređenju sa tim hrana i odeća imaju sporedan značaj. Traženje carstva Božjega i Njegovepravednosti treba da bude glavna preokupacija u našem životu. Za ostale stvari brine seBog, što je činjenica - tako da one ne treba da pričinjavaju toliko nespokojstva i brige.
U 1. Kor. 1,30 kaže se da nas je Hristos učinio pravednim kao i mudrim, i pošto
Hristos jeste mudrost Božja i u Njemu boravi sva punina Božanstva telesno, jasno je da je pravednost koju smo dobili od Njega, zapravo pravednost Božja. Razmotrimo šta tačno znači ova pravednost.
Čitajmo Ps 119,172: „Jezik će moj kazivati reč tvoju, jer su sve zapovesti tvoje
pravednost.“ Zapovesti su pravednost, ne samo u nekom apstraktnom smislu, kao neka teorija, nego su one zaista pravednost Božja. Evo dokaza: „Podignite k nebu oči svoje i pogledajte dole na zemlju; jer će nebesa iščeznuti kao dim i zemlja će kao haljina ovetšati, i koji na njoj žive pomreće takođe; a spasenje će moje ostati doveka, a pravednosti moje neće nestati. Poslušajte me koji znate pravednost, narode, kome je u srcu zakon moj. Ne bojte se ruženja ljudskoga i od huljenja njihova ne plašite se.“ (Is 51,6.7)
Vidimo iz ovog stiha da su ljudi koji poznaju Božju pravednost oni u čijem je srcu
Zakon. Na taj način je Zakon Božji pravednost Božja. To se može dokazati i na jedan drugi način. Pismo kaže: „Svaka nepravda je greh“ (1. Jv 5,17). „Greh je bezakonje“ (1. Jv 3,4).
Pošto je greh prekršaj Zakona a istovremeno i nepravednost, onda su greh i nepravednost jednaki. Ali ako je nepravednost prekršaj Zakona, onda pravednost mora biti poslušnost Zakonu. Ovu tvrdnju predstavićemo u matematičkoj formi:
nepravednost = greh (1. Jv 5,17)
prekršaj Zakona = greh (1. Jv 3,4)
Prema načelu da su dve stvari, koje se jednako odnose prema trećoj (istoj) stvari,međusobno jednake, onda imamo:
nepravednost = prekršaj Zakona
To je negativna jednačina. To isto izraženo na pozitivan način glasi:
pravednost = poslušnost Zakonu
Koji je to Zakon, prema kome je poslušnost pravednost, a njegov prekršaj greh? To je
Zakon koji kaže: „Ne poželi“; jer Pavle kaže da ga je ovaj Zakon osvedočio u greh (Rim 7,7).
Zakon - Deset zapovesti - merilo je, dakle, Božje pravednosti. Pošto je to Zakon Božji i pošto je to pravednost, onda to mora biti Božja pravednost. Nema druge pravednosti.
Pošto su Deset zapovesti pravednost Božja - prepis Njegovog karaktera - onda se može lako razumeti da je strah Gospodnji, ustvari, držanje Njegovih zapovesti, što je jedina dužnost koju čovek ima (Prop 12,13). Ali neka niko ne misli da je njegova dužnost usko ograničena, jer se odnosi samo na Deset zapovesti; jer one su „veoma široke“ (Ps 119,96).
Zakon je „duhovan“ i sadrži mnogo više nego što se vidi pri površnom čitanju. „A telesni čovek ne razume što je od Božjeg Duha, jer je to za njega ludost, i ne može da razume,što o tome treba na duhovan način rasuđivati“ (1. Kor 2,14). Sveobuhvatno biće
Zakona razumeju samo oni koji o tome razmišljaju u dubokoj molitvi. Nekoliko tekstovaSvetog pisma biće dovoljno da nam pokažu nešto od njegove širine.
U Propovedi na Gori Isus kaže: „Čuli ste da je rečeno starima: 'Ne ubij', a ko ubije biće kriv sudu. A ja vam kažem da će svaki koji se gnevi na brata svoga biti kriv sudu.
Ako ko kaže bratu svome 'raka', biće kriv sinedrionu. Ako ko kaže 'budalo' zaslužiće ognjeno jezero“ (Mt 5,21.22). „Čuli ste da je rečeno: 'Ne čini preljube.' A ja vam kažem da svaki koji gleda ženu s tim da je poželi, već je učinio preljubu s njom u srcu svome“ (Mt5,27.28).
To ne znači da su zapovesti „Ne ubij“ i „Ne čini preljube13“ nesavršene, niti da Isus od hrišćana zahteva viši stepen moralnosti nego od svog tadašnjeg naroda, Jevreja. On zahteva isto od svih ljudi u svim vremenima. Isus je samo objasnio ove zapovesti i pokazao njihovu duhovnu prirodu. Fariseji su ga na prikriven način bili okrivili da On krši i gazi Zakon. Na to je On odgovorio da se Zakon ne može ukinuti; On je došao da ispuni Zakon (Mt 5,17). Potom
je objasnio pravi smisao Zakona na način koji je njih osvedočio da ga oni prestupaju. On je pokazao da već jedan pogled ili jedna misao mogu biti prekršaj Zakona - čime je zaista razotkrio misli i težnje srca.
Time, međutim, Isus nije objavio nijednu novu istinu, nego je staru obasjao svetlošću i razjasnio je. Zakon je prilikom objave na Sinaju imao isto značenje, kao i onda kada ga je Isus objašnjavao u Propovedi na Gori. Kada je glasom, od kojeg je zadrhtala Zemlja rekao „Ne ubij!“, On je mislio: „Nemoj da gajiš ljutnju u srcu, nemoj da se predaješ zavisti, svađi ili nečem drugom što bi te moglo dovesti do ubistva.“ Sve to i još i više sadržano je u zapovesti
„Ne ubij!“ To nalazimo i u nadahnutim rečima Starog zaveta, jer Solomon pokazuje da se Zakon bavi kako vidljivim, tako i skrivenim stvarima. Pošto je u stihu Prop 12,13 pozvao sve ljude da drže Božje zapovesti - „Boga se boj i zapovesti njegove drži, jer to je sve čoveku“ - on dodaje: „Jer će svako delo Bog izneti na sud i svaku tajnu, bila dobra ili zla.“ (stih 14)
Zaključak je sledeći: Sud obuhvata i one najtajnije stvari. Na Sudu Zakon služi kao merilo i prosuđuje svaki postupak, bio dobar ili zao. Prema tome Zakon zabranjuje zlo, kako u mislima tako i na delu. Iz toga se izvodi zaključak da zapovesti Božje sadrže celokupnu dužnost čoveka.
Uzmimo prvu zapovest: „Nemoj imati drugih bogova osim mene.“ Apostol govori o
ljudima čiji je bog trbuh (Fil 3,19). Ali razvrat i neumerenost su samoubistvo. Tako vidimo da je prva zapovest ovde povezana sa šestom („Ne ubij!“). Ali to nije sve, jer on kaže da je lakomstvo idolopoklonstvo (Kol 3,5). Očigledno, deseta zapovest ne može da se prezire, a da se ne gazi prva i druga. Ona se poklapa s njima, i mi vidimo da je Dekalog jedan krug, čiji je
obim toliko veliki kao univerzum. On sadrži moralne obaveze svakog čoveka. Rezimirajući, može se reći da je Zakon merilo pravednosti Boga, čija je vladavina večna.
To potvrđuje tačnost izjave: „Biće opravdani oni koji zakon tvore“ (Rim 2,13).
Opravdati znači: učiniti pravednim ili pokazati da je neko pravednik. Zato je očigledno da samo savršena poslušnost, savršeno pravednom zakonu, može učiniti čoveka pravednim.
Božja je namera bila da sva Njegova stvorenja imaju takvu poslušnost prema Zakonu. Samo se tako može razumeti da je Zakon dat za život (Rim 7,10).
Ali da bi se čovek na Sudu mogao naći kao „izvršitelj Zakona“, mora u punom smislu reči, u svakom trenutku svog života da drži Zakon. Ako odstupi u bilo kojoj tački, neće moći da se kaže za njega da je držao Zakon; on ne može biti izvršitelj Zakona, ako ga je samo delimično držao. Zato je žalosna činjenica da među svim ljudima nema nijednog izvršitelja Zakona, jer „i Jevreji i Grci svi sagrešiše, kao što stoji napisano: nijednog nema pravedna; nijednoga nema razumna, i ni jednoga koji traži Boga; svi se ukloniše i zajedno nevaljali postaše: nema ga koji čini dobro, nema nijednoga ciglog“ (Rim 3,9- 12). Zakon govori svima na koje se odnosi. Na celom svetu se ne može naći nijedan koji bi
mogao da otvori usta i opravda sebe od krivice, koju Zakon iznosi protiv njega. Svaka usta su zatisnuta i sav svet je „kriv pred Bogom“ (stih 19), „jer svi sagrešiše i izgubili su slavu Božju.“ (stih 23)
Premda se „izvršitelji Zakona opravdavaju“, ipak je jasno da „se delima zakona
nijedno telo neće opravdati pred njim; jer kroz zakon dolazi poznanje greha“ (Rim
3,20). Zakon, koji je „svet, pravedan i dobar“ (Rim 7,12), ne može da opravda nijednog grešnika. Drugim rečima, pravedan Zakon ne može da proglasi nevinim svoje prestupnike.
Zakon koji bi opravdao bezbožnog čoveka, bio bi bezbožan zakon. Međutim Zakon ne treba prezirati samo zato što ne može da opravda grešnika. Naprotiv, baš iz ovog razloga treba ga hvaliti. Činjenica da Zakon ne može nijednog grešnika proglasiti pravednim - da ne može reći da čovek drži zakon kad ga u stvarnosti ne drži - sama je po sebi dokaz da je on dobar.
Ljudi hvale zemaljskog sudiju koji se ne može podmititi i koji ne proglašava krivog čoveka nevinim. Iz istog razloga bi trebalo da hvale i Božji Zakon, koji nikada ne daje netačno ili pogrešno svedočanstvo. On izražava savršenstvo pravednosti i zato je prinuđen da objavi ma koliko to bilo žalosno, da nijedan jedini Adamov potomak nije ispunio njegove zahteve.
Štaviše, činjenica da je čovekova dužnost da ispunjava Zakon, pokazuje da čovek, ako ga u jednoj jedinoj tački prekrši, nikada to više ne može da ispravi. Zahtevi svakog propisa Zakona su tako obuhvatni i ceo Zakon je tako duhovan, da nijedan anđeo ne bi mogao ništa drugo da čini, osim da mu bude poslušan. I više od toga: Pošto je Zakon pravednost Božja, odraz Njegovog nepromenljivog karaktera, onda iz toga sledi da ni sam Bog ne može da nadmaši meru dobrote koja je utvrđena u Njegovom Zakonu. Bog ne može biti bolji nego što već jeste, a Zakon objavljuje kakav je On. Kakve, onda, izglede ima onaj koji je makar samo jedan propis prekršio, da učini neko dodatno dobro, kako bi upotpunio već potpunu i savršenu meru zakona, u pokušaju da se iskupi za svoj prekršaj?14 Ko to pokušava, pokušava nemoguće: naime da bude bolji nego što to Bog zahteva, štaviše, bolji i od samoga Boga.
Ali nije ovo tako jednostavno, kao da je čovek pao samo u jednoj pojedinosti.
Čovečanstvo je zakazalo u svakoj pojedinosti. „Svi se ukloniše i zajedno nevaljali postaše: nema ga koji čini dobro, nema ni jednoga ciglog.“ I ne samo to nego pali čovek ne može svojom oslabljenom snagom da učini ni jedno jedino delo koje odgovara tom savršenom merilu. Za ovo, osim ponavljanja činjenice da je Zakon merilo Božje pravednosti, nije potreban nijedan drugi dokaz. Sigurno da niko neće biti tako ohol i tvrditi da je bilo koje delo u njegovom životu bilo tako dobro kao da ga je sam Bog učinio. Svako mora sa psalmistom da kaže: „Moja dobrota ne doseže do Tebe!15“ (Ps 16,2)
Sve ovo direktno proizilazi iz Pisma. Hristos, „koji nije imao potrebe da Mu ko
svedoči za čoveka, jer je sam znao šta beše u čoveku“ (Jv 2,25), rekao je: „Jer iznutra iz ljudskog srca izlaze zle misli, blud, krađe, ubistva, preljube, lakomstva, zloće, prevare,raspojasanost, zavist, hula, oholost, bezumlje. Sva ova zla izlaze iznutra i čine čoveka nečistim“ (Mk 7,21-23). Drugim rečima, lakše je činiti zlo nego dobro. Ono što čovek čini u svom prirodnom stanju jeste zlo. Zlo stanuje u čoveku i deo je njegovog bića. Zato apostol kaže: „Zato je stremljenje tela neprijateljstvo Bogu; jer se ne pokorava Božjem zakonu, niti može. Koji su sasvim u telu, ne mogu da ugode Bogu“ (Rim 8,7.
. I opet: „Jer telo želiprotiv duha, a duh protiv tela; a ovo se protivi jedno drugome, da ne činite ono šta hoćete“ (Gal 5,17). Pošto je sada zlo deo čovekove prirode i pošto ga je svako nasledio od praroditelja, jasno je da sva pravednost, koja dolazi od takvog čoveka, u poređenju sa prečistom haljinom Božje pravednosti, nije ništa drugo do „nečista haljina“ (Is 64,6).
Dobra dela ne mogu izaći iz grešnog srca. To nam Gospod jasno pokazuje jednim
poređenjem: „Jer se svako drvo poznaje po svom plodu. S trnja se ne beru smokve, niti se grožđe bere s kupine. Dobar čovek iz dobre riznice svoga srca iznosi dobro, a zao čovek iz zle riznice iznosi zlo; jer njegova usta govore ono čega je srce puno“ (Lk 6,44.45). Time hoće da se kaže da čovek ne može da učini ništa dobro, ako najpre ne postane dobar. Zato dela koja čini grešni čovek nikada nisu u stanju da ga opravdaju; naprotiv, pošto dolaze iz zlog srca, ona su zla i tako umnožavaju količinu njegove grešnosti. Iz zlog srca može izaći
samo zlo, a povećano zlo ne može proizvesti nijedno dobro delo. Grešan čovek stoga uzalud nastoji da se opravda svojim naporima. On mora da bude učinjen pravednim da bi mogao da čini dobro koje želi i koje se od njega zahteva.
Rezimirajmo ovo, dakle:
1. Zakon Božji izražava potpunu, savršenu pravednost, i od svakoga koji želi da uđe u carstvo Božje zahteva se potpuna poslušnost ovom Zakonu.
2. Zakon, međutim, ne može ni jednom čoveku dati ni najmanju meru pravednosti, jer su ljudi grešnici i nisu u stanju da odgovore njegovim zahtevima. Ma koliko čovek
ozbiljno radio na sebi, ništa što on može da učini ne zadovoljava zahteve Božjeg Zakona. Oni su suviše uzvišeni za njega, on ih ne može ispuniti; on ne može dostići pravednost kroz Zakon, jer „se delima zakona nijedno telo neće opravdati pred njim.“ Kakvo žalosno stanje! Mi moramo da imamo pravednost koju zahteva Zakon, inače ne možemo doći u carstvo nebesko; Zakon, međutim, ne daje pravednost nijednom od nas. Bez obzira na naše
najozbiljnije i neprestane napore, Zakonu je nemoguće da nam da ma i najmanji deo svetosti, bez koje niko neće videti Gospoda.
Ko će onda biti spasen? Postoji li uopšte tako nešto kao što je pravedan čovek? Da,
Biblija često govori o njima. Ona Lota naziva „pravednim Lotom“. Isto tako govori o tome da će biti pravednih ljudi, koji će primiti svoju slavnu nagradu, kao što čitamo iz Is 3,10:
„Recite pravedniku da će mu dobro biti, jer će jesti plod od dela svojih.“ Biblija
nedvosmisleno izjavljuje da će na kraju postojati pravedan narod: „Tada će se pevati ova pesma u zemlji Judinoj: imamo tvrd grad: zidovi su nama i bedemi spasenje. Otvorite vrata da uđe narod pravedni, koji drži veru16“ (Is 26,1.2). David kaže: „Zakon je tvoj istina“ (Ps 119,142). Zakon ne samo što je istina, nego je on zbir svih istina (Prop 12,13); prema tome narod koji drži Njegovu istinu mora biti narod koji drži Zakon Božji. Oni će biti izvršitelji Njegove volje i ući u carstvo nebesko (Mt 7,21).
Kako čovek može imati pravednost koja je potrebna da bi se ušlo u carstvo Božje?
Odgovor na ovo pitanje je najveće delo jevanđelja. Dozvolite prvo da proučimo značajnu lekciju o opravdanju ili o dodeljivanju pravednosti. Činjenice nam mogu pomoći u boljem razumevanju teorije. U Lk 18,9-14 čitamo jednu Isusovu priču o pravednosti ili o davanju pravednosti: „A ovu priču kaza nekima koji su bili uvereni u sebe - da su pravedni - i ostale ljude nipodaštavali. Dva čoveka odoše u hram da se pomole, jedan farisej a drugi carinik. Farisej stade i moljaše se u sebi ovako: Bože, hvala ti što nisam kao drugi ljudi, razbojnici, nepravednici, preljubočinci, ili kao i ovaj carinik; postim dva puta u nedelji,
dajem desetak od svega što stičem. A carinik je stajao izdaleka i nije hteo ni oči da podigne prema nebu, nego je udarao svoja prsa govoreći: Bože, budi milostiv meni grešnom. Kažem vam, ovaj se vratio kući opravdan, a ne onaj; jer će biti ponižen svako ko uzdiže samoga sebe, a uzvišen će biti ko samoga sebe unizuje.“
Ovaj primer nam je dat da razumemo kako se može, i kako se ne može steći
pravednost. Fariseji nisu izumrli. I u današnjim vremenima ima još mnogo onih koji očekuju da mogu steći pravednost svojim dobrim delima. Oni se uzdaju u sebe i veruju da su pravedni. Oni se, doduše, ne hvale uvek javno, ali na mnogo drugih načina pokazuju da se uzdaju u svoju vlastitu pravednost. Možda se farisejski duh, koji za sticanje Božje naklonosti želi da ukaže na vlastita dobra dela, može naći i kod samih hrišćana, koji se zbog tereta
svojih greha osećaju veoma potišteni. Oni tuguju zbog svog grešnog stanja i oplakuju svoju slabost. Njihovo svedočanstvo se nikada ne uzdiže iznad ovog nivoa. Prilikom razgovora na skupovima oni se postiđeno drže po strani i ne susreću se s Bogom u molitvi. Ako su zgrešili nešto više nego obično, ne mole se sve dok se svest o njihovim gresima više ili manje ne obriše, ili dok ne uobraze da su ono što im je nedostajalo popravili posebno dobrim
ponašanjem. Šta to otkriva? To otkriva onaj farisejski duh koji se svojom pravednošću pred Bogom busa u grudi, da neće da Mu pristupi sve dok se ne osloni na lažni stub svoje lične pravednosti. Ovi ljudi hteli bi da kažu Bogu: Vidi, kako sam bio dobar poslednjih dana; ti ćeš me sada sigurno prihvatiti.
Ali kakva je posledica? - Čovek koji se uzdao u svoju pravednost, nije je imao, dok je onaj koji se molio u svojoj potištenosti: „Bože, budi milostiv meni grešnom“, otišao „opravdan“ kući. Hristos kaže da je on otišao kući opravdan tj. da je bio učinjen pravednikom.
Obratite pažnju: Carinik je učinio više nego što je samo žalio zbog svojih grehova; on je molio za milost. Šta je milost? Milost je nezaslužena naklonost ili nastrojenost (dispozicija) da se prema ljudima može bolje postupati nego što to oni zaslužuju. Sveto pismo kaže o Bogu: „Koliko je nebo visoko od zemlje, tolika je milost njegova k onima koji ga se boje“ (Ps 103,11). Rastojanje između neba i Zemlje je dakle, mera prema kojoj Bog sa nama, ako ponizno stupimo pred Njega, bolje postupa nego što mi to zaslužujemo. A kako to On bolje postupa sa nama? Tako što uzima naše grehe; jer sledeći stih kaže: „Koliko
je istok daleko od zapada, toliko udaljuje od nas bezakonja naša.“ To je u saglasnosti sa
zjavom Isusovog omiljenog učenika: „Ako ispovedamo svoje grehe, on je veran i
pravedan - da nam oprosti grehe i očisti nas od svake nepravednosti.“ (1. Jv 1,9).
Za dalje zaključke o Božjoj milosti i njenom otkrivenju čitajmo u Miheju 7,18.19: „Ko je Bog kao ti? koji prašta bezakonje i prolazi prestupe ostatku od nasledstva svojega, ne drži doveka gneva svojega, jer mu je mila milost. Opet će se smilovati na nas; pogaziće naša bezakonja; bacićeš u dubine morske sve grehe njihove.“ Čitajmo sada direktan stav Božje reči po pitanju davanja pravednosti.
Pošto je apostol Pavle dokazao da su svi sagrešili i izgubili slavu Božju, jer se nijedno telo ne može opravdati pred Njim, on nastavlja i kaže da smo „opravdani (učinjeni pravednim) zabadava, njegovom milošću, kroz otkup koji je u Hristu Isusu, kojega je Bog istakao da bude pomirenje kroz veru u Njegovu krv, da pokaže svoju pravednost kojom je u svojoj božanskoj strpljivosti opraštao grehe prošlosti“; objavivši: „Ja rekoh usadašnje vreme svoju pravednost, da je On pravedan i da može opravdati onoga koji veruje u Isusa.“ (Rim. 3,24-26)
„Opravdani zabadava.“ Kako je ovo moguće? Pošto i najbolji napori grešnoga čoveka ne mogu ni najmanje doprineti da on dobije pravednost, očigledno je da mu se ona može dati samo kao dar. Pavle jasno označava takvu pravednost kao dar: „Jer ako se posredstvom jednoga smrt zacarila - usled prestupa jednoga, mnogo će pre oni, koji primaju izobolje blagodati i dara pravednosti, carovati u životu posredstvom jednoga, Isusa Hrista!“ (Rim 5,17). Pošto je pravednost dar, onda je i večni život, koji je nagrada za pravednost, dar Božji kroz Isusa Hrista, Gospoda našeg.
Otac je istakao (naimenovao) svoga Sina kao Onoga kroz koga dobijamo oproštenje naših greha, a ovo oproštenje sastoji se jednostavno u objavi Njegove pravednosti (koja je naravno, takođe, pravednost Božja). Bog, koji je „bogat u milosti“ (Ef 2,4) i koji ima zadovoljstvo u tome, pokriva svojom pravednošću grešnika koji prihvata Hrista kao zamenu za njegov greh. To je sigurno dobra razmena za grešnika, a ipak nije gubitak za Boga; jer
Njegova je svetost beskonačna, i ta zaliha se nikada ne može smanjiti.
Stihovi koje smo upravo razmatrali (Rim 3,24-26) samo su drugo objašnjenje stihova 21 i 22, koji slede izjavu da se delima Zakona niko ne opravdava. Apostol onda nastavlja: „A sad se bez učešća zakona javila pravednost od Boga, posvedočena od zakona i proroka, naime, pravednost Božja koja verom u Isusa Hrista dolazi na sve koji veruju.“ Bog stavlja svoju pravednost na onoga koji veruje. On ga pokriva njome, tako da se greh više ne pojavljuje. Tek tada oni kojima je oprošteno mogu da uzviknu sa prorokom:
„Veoma ću se radovati u Gospodu, i duša će se moja veseliti u Bogu mojem, jer me obuče u haljine spasenja i plaštom pravde ogrte me kao kad ženik namesti nakit i kao kad se nevesta uresi uresom svojim.“ (Is 61,10)
Neko bi mogao da primeti i da postavi pitanje: Kako se slažu reči „A sad se bez učešća zakona javila pravednost od Boga“ sa iskazom da je Zakon pravednost Božja i da izvan njegovih zahteva nema pravednosti? Ovde ne postoji protivrečnost, niti se Zakon zanemaruje. Pogledajmo pažljivo: Ko je dao Zakon? - Hristos. Kako ga je On objavio? - „Kao onaj koji moć ima“, dakle, kao Bog. Zakon je došao od Njega isto kao i od Oca i, jednostavno, Zakon je objava pravednosti Njegovog karaktera. Zato je pravednost koja se daje kroz veru
u Hrista ona ista pravednost koju postoji u Zakonu. To pokazuje i izraz da je „posvedočena od zakona.“
Pokušajmo da zamislimo ovaj proces. Ovde je Zakon Božji kao svedok koji je u svako doba spreman da svedoči protiv grešnika. Zakon je nepromenljiv i ne može grešnika da proglasi pravednim. Dokazani grešnik uvek iznova pokušava da dobije pravednost od Zakona; ali zakon se odupire svim njegovim naporima. Nemoguće ga je podmititi bilo kojom količinom vlastitih ispaštanja ili činjenja dobrih dela. Na kraju grešnik, umoran od uzaludne borbe da bude opravdan Zakonom, čuje Hristov glas i leti u Njegove raširene ruke. Tako skriven u Hristu, on biva okružen Njegovom pravednošću. I gle, sada je verom u Hrista
dobio ono za šta se uzalud tako ozbiljno borio. On sada ima pravednost koju zahteva Zakon, i to baš onu koja se traži; jer on je dobija sa Izvora Pravednosti, od kojeg naime i Zakon dolazi. I sam Zakon potvrđuje ispravnost ove pravednosti, i sve dok je čovek ima, ona će ga braniti pred sudom protiv svih njegovih tužitelja i potvrđivati činjenicu da je on pravedan
čovek. Pavle je bio uveren da će mu pravednost „do koje se dolazi verom u Hrista, pravednost od Boga na osnovu vere“ (Fil 3,9), pomoći da opstane na dan Hristov.
U tom procesu zamene ne postoji ni jedna greška. Bog je pravedan i istovremeno, Onaj koji pravda onoga koji veruje u Hrista. U Hristu obitava sva punina Božanstva telesno.
On ima iste osobine kao i Otac (u potpunosti je jedno sa Ocem). Prema tome, spasenje koje je u Njemu - da otkupi izgubljenog čoveka - dovoljno je da ovoga ponovo zadobije za svu večnost. Čovekova pobuna je jednako usmerena na Sina koliko i na samog Oca, jer su Oni jedno. Kada je Hristos dao Sebe za naše grehe, Car je patio za svoje pobunjene podanike, i
mučenik je oprostio krivicu svojim mučiteljima. Čak i onaj koji sumnja mora da prizna da svaki čovek ima pravo da oprosti nepravdu koja mu je učinjena, Zašto onda cepidlačiti i prebacivati Bogu koji koristi to isto pravo? On, takođe, ima pravo da oprosti nepravdu koja mu je učinjena; i to utoliko više, jer je zaštitio integritet svoga Zakona, na taj način što je Sebe samog dao da bude kažnjen za dug koji je imao grešnik. Može se reći da je Nevini stradao za grešnika. To je istina; nevini Paćenik dao je sebe po svojoj slobodnoj volji da bi po pravdi svoje vladavine mogao da učini ono na šta ga je nagnala Njegova ljubav, a to je da
oprosti nepravdu, koja je učinjena Njemu kao Gospodaru svemira.
Pogledajmo sada kako Bog sam opisuje svoje ime u vreme kada je bio izložen
najvećem preziru: „A Gospod siđe u oblaku, i stade onde s njim, i povika po imenu:Gospod. Jer prolazeći Gospod ispred njega vikaše: Gospod, Gospod, Bog milostiv, žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i istinom, koji čuva milost tisućama, prašta bezakonja i nepravde i grehe, koji ne pravda krivoga (pred kojim niko nije nevin - rev. Luter)“ (2. Mojs 34,5-7). To je Božje ime, to je Njegov karakter; tu se On otkriva čoveku; On želi da ga ljudi posmatraju i poštuju u svetlu ove izjave. Ali kako se to slaže sa poslednjom
izjavom, da pred Njim „niko nije nevin“? To se tačno slaže sa Njegovom strpljivom, nadasve velikom dobrotom i ophođenjem sa prestupima Njegovog naroda. Zaista je tačno da On krivce ne smatra nevinima; jer kad bi to činio, onda ne bi mogao biti pravedan Bog. Ali On čini nešto mnogo bolje: On udaljuje krivicu, tako da raniji krivac stoji opravdan kao da nikada nije grešio.
Neka niko ne cepidlači oko izraza „obuče u pravednost“, smatrajući to dvoličnošću.
Neki, koji pokazuju jedinstveni nedostatak poštovanja vrednosti opravdanja kao dara, čak kažu da ne žele pravednost koja se „oblači“, nego onu koja dolazi iz života. Oni potcenjuju Božju pravednost, koja verom u Hrista dolazi na sve i u sve koji veruju. Svakako se slažemo sa njihovim mišljenjem utoliko što žele da se zaštite od licemerja, forme pobožnosti koja je bez sile. Čitalac, međutim, ne sme da zaboravi da je velika razlika u tome ko nas oblači u pravednost. Ako mi pokušamo da je obučemo sami onda će to biti samo nečista haljina, ma
koliko nam izgledala lepa. Ali ako nas Hristos u nju obuče, onda se ona ne sme ni prezirati ni odbacivati. Obratimo pažnju na reči proroka Isaije: „Jer me obuče u haljine spasenja i plaštom pravde ogrnu me“ (Is 61,10). Pravednost u koju nas Hristos oblači jeste pravednost koju Bog odobrava, i ako je On time zadovoljan, sigurno je da ljudi ne bi trebalo da traže ništa bolje od toga.
Ali učinićemo još jedan korak da bismo ovu stvar oslobodili od svih mogućih teškoća.
Zaharija 3,1-5 daje nam rešenje:
„Posle mi pokaza Isusa poglavara svešteničkoga, koji stajaše pred anđelom
Gospodnjim, i sotonu, koji mu stajaše s desne strane da ga pre. A Gospod reče sotoni: Gospod da te ukori, sotono, Gospod da te ukori, koji izabra Jerusalim. Nije li on glavnja istrgnuta od ognja? A Isus beše obučen u haljine prljave, i stajaše pred anđelom. A on progovori i reče onima koji stajahu pred njim: skinite s njega te prljave haljine. I reče mu: vidi, uzeh s tebe bezakonje tvoje, i obukoh ti nove haljine. I rekoh: neka mu metnu čistu kapu na glavu. I metnuše mu čistu kapu na glavu, i obukoše mu haljine; a anđeo Gospodnji stajaše.“
Obratimo pažnju, u gornjem izveštaju, na to da je uklanjanje prljavih haljina jednako uklanjanju greha (zla) od čoveka. I zato, kad nas Hristos oblači u haljinu svoje pravednosti,
On ne pokriva samo naše grehe svojim ogrtačem, nego ih udaljuje od nas. To pokazuje da je oproštenje greha više nego neka forma ili prosto upisivanje podataka u nebeske knjige, čime se gresi ispravljaju. Oproštenje greha je stvarnost; ono je nešto sasvim opipljivo, nešto što suštinski utiče na čoveka. Ono ga zaista oslobađa od krivice; i kad je čovek oslobođen od greha i opravdan, onda se u njemu desila temeljna promena. On je sada zaista drugi čovek, jer je ovu pravednost za oproštenje svojih greha dobio u Hristu, time što se obukao u Hrista.
„Zato ako je ko u Hristu, novo je stvorenje“ (2. Kor 5,17). Potpuno i besplatno oproštenje greha ima za posledicu onu divnu promenu koja je poznata kao novorođenje; jer čovek ne može da postane novo stvorenje osim novorođenjem, što je jednako posedovanju novog ili čistog srca.
Novo srce je ono koje voli pravednost, a mrzi greh. To je srce koje je voljno da bude vođeno putevima pravednosti. Takvo srce je Gospod želeo da ima Izrailj: „O, kad bi im bilo srce svagda tako da me se boje i da drže sve zapovesti moje svagda, da bi dobro bilo njima i sinovima njihovim doveka“ (5. Moj 5,29). Ukratko, to je srce koje je oslobođeno kako ljubavi prema grehu, tako i krivice greha. Šta, međutim, dovodi čoveka dotle da iskreno traži oproštaj svojih greha? To je jednostavno mržnja prema grehu i njegova težnja
za pravednošću; pri čemu je i jedno i drugo podstaknuto Duhom Svetim.
Sveti Duh se bori sa svakim čovekom. On dolazi kao onaj koji ukorava. Kada se glas Njegovih ukora ceni, On odmah uzima položaj Utešitelja. Ono isto osvedočenje koje čoveka vodi da prihvati te ukore, koje ga čini poniznim i koje ga nagoni da prihvati uputstva Božjeg Duha, dovešće ga do toga da sledi i Njegova učenja. „Jer koji se vladaju po Duhu Božjemoni su sinovi Božji.“ (Rim 8,14) Čime se postiže opravdanje ili oproštenje greha? Verom: „Opravdavši se dakle verom, imamo mir s Bogom kroz Gospoda svoga Isusa Hrista“ (Rim 5,1). Pravednost Božja dolazi na sve koji veruju (Rim 3,22). Ovo delo čini čoveka detetom Božjim; jer Pavle uči: „Svi ste vi sinovi Božji kroz veru u Isusa Hrista.“ (Gal 3,26)
Da svako kome su gresi oprošteni odmah postaje dete Božje, svedoči Pavle u svojoj poslanici Titu. Pošto je istakao bezbožno stanje, u kome smo svi nekada bili, on piše:
„A kad se pokaza dobrota i čovekoljublje Boga, Spasitelja našega, spasao nas je
ne na osnovu dela koja smo mi učinili u pravednosti, nego po svojoj milosti - banjom koja preporađa i obnavlja Duhom Svetim, koga bogato izli na nas posredstvom Isusa Hrista, Spasitelja našega, da opravdani njegovom blagodaću postanemo naslednici večnoga života - kao što se nadamo.“ (Tit 3,4-7)
Obratimo pažnju da mi postajemo naslednici, jer smo opravdani Njegovom milošću.
Iz Rim 3,24.25 smo naučili da ovo opravdanje dolazi milošću, iz vere u Hrista. U Gal 3,26 se međutim kaže da nas vera u Hrista čini Božjom decom. Otuda znamo da je svako ko je opravdan Božjom milošću dobio oproštenje i da je dete i naslednik Božji.
Nema, na osnovu prethodnog, nikakvog razloga za pretpostavku da čovek mora
najpre da izdrži izvesnu probu i da postigne određen stepen svetosti pre nego što ga Bog prihvati kao svoje dete. On nas prihvata baš onakve kakvi jesmo. Nije naša dobrota razlog zbog kojeg nas Bog voli, već je to naša velika potreba; ne zato što se Njemu nešto dopada na
nama, nego Sebe radi i zato što zna šta Njegova božanska sila može od nas da učini. To je moguće pravom spoznajom uzvišenosti i svetosti Božje kao i činjenice da On dolazi nama, grešnim i palim ljudima, da bi nas primio u svoju porodicu. Shvatanjem ovoga moći ćemo bolje da cenimo smisao reči apostola Jovana: „Vidite kakvu nam je ljubav dao otac, da se deca Božja nazovemo!“ (1. Jv 3,1). Svakome kome je učinjena ovolika milost „čisti se, kao i
on što je čist.“ (1. Jv 3,3) Bog nas prima kao svoju decu, ne zato što smo dobri, nego da bi nas učinio dobrim.
Pavle kaže: „Ali Bog, koji je bogat u milosti, zbog svoje velike ljubavi kojom nas je zavoleo, oživeo je Hristom i nas koji smo bili mrtvi u svojim prestupima, - blagodaću ste spaseni, i s njim je vaskrsao nas i postavio na nebesima u Hristu Isusu, da u budućim vekovima pokaže preveliko bogatstvo svoje blagodati - svojom dobrotom prema nama u Hristu Isusu“ (Ef 2,4-7). Potom nastavlja: „Jer ste posredstvom vere blagodaću spaseni, i to nije od vas, Božji je dar; ne od dela, da se niko ne pohvali. Mi smo, naime, njegovo delo, u Hristu Isusu stvoreni za dobra dela, koja je Bog unapred pripravio - da u njima
živimo“ (Ef 2,8-10). Ovaj odlomak pokazuje da nas je Bog ljubio dok smo još bili mrtvi u gresima. On nam daje svoga Duha da bi nas oživeo u Hristu, i taj isti Duh zapečaćuje naše usvajanje u Božansku porodicu. Bog nas, dakle, prihvata da možemo kao nova stvorenja u Hristu da činimo dobra dela koja je On odredio.
» DOKAZI (OT)PADA ADVENTISTIČKE CRKVE
» BIBLIJA - NOVI REVIDIRANI PREVOD
» PITANJA - RELIGIJA
» Biblijski razgovori
» Septuaginta/LXX - doslovni prijevod:
» PAGANIZAM I OKULTNI SIMBOLI I OBIČAJI
» Crkve i manastiri
» PSIHOLOGIJA