TJELESNO & DUHOVNO

KUŠANJE

»Isus pak pun Duha svetoga vrati se od Jordana, i odvede ga Duh u pustinju.« Markove reči jošsu značajnije. On kaže: »I odmah Duh izvede ga u pustinju. I bi onde u pustinji dana četrdeset, ikuša ga sotona, i bi sa zverinjem…« »I ne jede ništa za te dane.«Kad je Isus odveden u pustinju da bude iskušan, Njega je odveo Božji Duh. On nije tražioiskušenje. On je otišao u pustinju da bude sam, da razmišlja o svojoj misiji i radu. Postom i molitvomtrebalo je da ojača sebe za stazu poprskanu krvlju kojom je morao proći. Međutim, Sotona je znao da je Spasitelj otišao u pustinju i smatrao je da je to najbolje vreme da Mu se približi.Na kocku su stavljena pitanja od velike važnosti za svet u sukobu između Kneza svetlosti iupravitelja carstva tame. Nakon čovekovog kušanja kojim ga je naveo na greh, Sotona je proglasio da je Zemlja njegova, nazivajući sebe knezom ovoga sveta. Pošto je praoca i pramajku našeudskog roda prilagodio svojoj prirodi, mislio je da ovde zasnuje svoje carstvo. Izjavio je da su galjudi izabrali za svog vladara. Svojimupravljanjem ljudima održavao je svoju vladavinu nadsvetom. Hristos je došao pobiti ovu Sotoninu tvrdnju. Kao Sin čovečji, Hristos će ostati odan Bogu.
Tako će se pokazati da Sotona nije zadobio potpunu upravu nad ljudskim rodom, i da je neosnovano njegovo polaganje prava na svet. Svi koji su želeli oslobođenje od njegove sile biće oslobođeni. Oblast vlasti koju je Adam izgubio kroz greh, povratiće se.
Otkako je u edemskom vrtu rečeno zmiji »mećem neprijateljstvo između tebe i žene i izmeđusemena tvojega i semena njena« (1. Mojsijeva 3,15), Sotona je znao da ne drži potpunu vlast nadsvetom. U ljudima se videla delotvorna sila koja se odupirala njegovoj vlasti. S vrlo velikimzanimanjem posmatrao je žrtve koje su prinosili Adam i njegovi sinovi. U ovim obredima jasno je sagledavao znamenje veze između Zemlje i Neba. Odlučio je da se umeša u ovu vezu. Netačno jepredstavljao Boga i pogrešno tumačio obrede koji su ukazivali na Spasitelja. Ljudi su bili navedenida se boje Boga kao Onoga koji uživa u njihovom uništenju. Žrtve koje su trebale otkriti Njegovu ljubav, prinosile su se samo da bi ublažile Njegov gnev. Sotona je budio grešne strasti u ljudima, dabi utvrdio svoju vlast nad njima. Kad je dana Božja pisana reč, Sotona je proučavao proročanstva o Spasiteljevom dolasku. Iz naraštaja u naraštaj radio je da zaslepi ljude za ova proročanstva, da biodbacili Hrista u vreme Njegovog dolaska.
Prilikom Hristovog rođenja Sotona je znao da je došao Onaj koji ima božanski zadatak da osporinjegovu vlast. Drhtao je na anđeosku vest koja je potvrđivala autoritet novorođenog Cara. Sotna je dobro znao kakav je položaj Hristos imao na Nebu kao ljubljeni od Oca. To što Božji Sin treba doćina ovaj svet kao čovek, ispunjavalo ga je uznemirenošću i zebnjom. On nije mogao dokučiti tajnuove velike žrtve. Njegova sebična duša nije mogla razumeti takvu ljubav za prevareni rod. Slavu i mir neba i radost zajedništva s Bogom ljudi su maglovito shvatali, ali Luciferu, heruvimuzaklanjaču, one su bile dobro poznate. Otkako je izgubio Nebo, odlučio je da nađe osvetu navodećidruge da podele njegov pad. To će postići time što će ih navoditi da potcenjuju nebeska dobra i uprave srca onome što je zemaljsko.
Zapovednik Neba nije bez prepreka zadobijao duše ljudi za svoje carstvo. Od vremena kad je bionovorođenče u Vitlejemu, On je bio stalno napadan od zloga. Lik Božji otkrivao se u Hristu, a naSotoninim savetima odlučeno je da ga treba nadvladati. Nijedno ljudsko biće nije došlo na svet i izbeglo silu varalice. Sve udružene sile zla vešto su postavljene na Njegovu stazu da bi se uključileu borbu protiv Njega i, ako je moguće, nadvladale Ga.
Prilikom Spasiteljevog krštenja Sotona se nalazio među svedocima. On je video slavu kojom jeOtac osenio svog Sina. On je čuo glas Jahve kako svedoči o Isusovom božanstvu. Od Adamovoggreha ljudski rod je izgubio neposrednu zajednicu s Bogom; veza između Neba i Zemlje odražavala se kroz Hrista; ali sada kad je Isus došao »u obličju tela grehovnoga« (Rimljanima 8,3), sam Otac je progovorio. On je ranije održavao vezu s ljudima preko Hrista; sada održava vezu s ljudskimrodom u Hristu. Sotona se nadao da će Božje gnušanje prema zlu doneti večno odvajanje između Neba i Zemlje. Međutim, sada se pokazalo da je veza između Boga i čoveka obnovljena. Sotona je uvideo da mora ili pobediti ili biti pobeđen. Sporna pitanja ove borbe bila su suvišeznačajna da bi bila poverena njegovim udruženim anđelima. On lično mora voditi ovaj rat. Sveotpadničke sile ponovo su se prestrojile protiv Božjeg Sina. Hristos je postao meta svakog paklenog oružja.
Mnogi smatraju da ova borba između Hrista i Sotone nema neko naročito značenje za njihovživot; za njih je ona nevažna. Međutim, u oblasti svakog ljudskog srca ova borba se pnavlja. Nikada čovek ne napušta redove zla da bi služio Bogu a da se ne suoči sa Sotoninim napadima. Kušanjakojima se Hristos odupro ista su kao i ona za koja smatramo da im se teško odupiremo. Ona su se
nametala Njemu u toliko većem stupnju u kolikom je Njegov karakter nadmoćniji od našeg. Sastrašnim teretom greha sveta na sebi, Hristos se odupro kušanju apetita, ljubavi prema svetu, kao i ljubavi za razmetanjem koja vodi oholosti. To su bila iskušenja koja su savladala Adama i Evu ikoja tako lako pobeđuju i nas.
Sotona je ukazivao na Adamov greh kao na dokaz da je Božji zakon nepravičan i da se ne možeposlušati. U našoj ljudskoj prirodi Hristos je morao otkupiti Adamov prestup. Međutim, kad je Adama napao kušač, na njemu se nisu videle posledice greha. On je stajao u snazi savršenemuževnosti, savršeno krepkog uma i tela. Bio je okružen slavom Edema, i u svakodnevnoj zajednicis nebeskim bićima. Tako nije bilo sa Isusom kad je ušao u pustinju da se suoči sa Sotonom. U toku četiri hiljade godina ljudski rod je opadao u svojoj telesnoj snazi, umnoj moći i moralnoj vrednosti.Hristos je uzeo na sebe nemoći grehom oslabljenog ljudskog roda. Jedino na taj način mogao je spasiti čoveka iz najvećih dubina njegovog poniženja.
Mnogi tvrde da iskušenje nije moglo nadvladati Hrista. Međutim, tada On ne bi mogao da budestavljen u Adamov položaj. On ne bi mogao izvojevati pobedu koju je Adam izgubio. Ako bismo ubilo kom smislu imali puno težu borbu nego Hristos, On nam onda ne bi mogao pomoći. Međutim, naš Spasitelj je uzeo ljudsku prirodu sa svim njenim sklonostima. Uzeo je ljudsku prirodu smogućnošću da popusti u iskušenju. Mi ne trebamo ništa nositi što On nije podneo.Kod Hrista, kao i kod svetog para u Edemu, apetit je predstavljao osnovu prvog i velikogiskušenja. Upravo tamo gde je počeo pad, mora otpočeti i delo našeg otkupljenja. Kao što je Adam pao zbog popuštanja apetitu, tako i Hristos mora pobediti odricanjem želji. »I postivši se danačetrdeset i noći četrdeset, na pošljetku ogladnje. I pristupi njemu kušač i reče: ako si sin Božji, reci da kamenje ovo hlebovi postanu. A on odgovori i reče: pisano je: ne živi čovek o samom hlebu, noo svakoj reči i koja izlazi iz usta Božijih.«
Od Adamovog pa do Hristovog vremena, ugađanje sebi pojačalo je snagu želja i strasti, sve doknisu gotovo neograničeno zavladale. Tako su ljudi postali moralno uniženi i bolesni i sami po sebinisu mogli pobediti. Umesto čoveka Hristos je pobedio izdržavši najteže iskušenje. Nas radi pokazao je samosvlađivanje koje je bilo jače od gladi ili smrti. U ovoj prvoj pobedi bila suobuhvaćena i druga pitanja koja ulaze u sve naše borbe sa silama tame.
Kad je Isus ušao u pustinju, bio je okružen Očevom slavom. Obuzet zajednicom s Bogom, bio jeuzdignut iznad ljudskih slabosti. Ali slava Ga je napustila i On je bio ostavljen da se bori saiskušenjem. Ono se obrušavalo na Njega svakoga trenutka. Njegova ljudska priroda ustuknula je pred borbom koja Ga je očekivala. Četrdeset dana postio je i molio se. Slab i izmršavio od gladi,
iscrpljen i izmučen duševnim očajanjem. On »beše nagrđen u licu mimo svakoga čoveka i u stasumimo sinove čovečije«. (Isaija 52,14) Sada je nastupila Sotonina prilika. Sada je pretpostavljao da može pobediti Hrista.Kao da je to odgovor na Njegove molitve, ovde je prišao Spasitelju neko u prilici nebeskoganđela. On je tvrdio da ima nalog od Boga da objavi kraj Hristovoga posta. Kao što je Bog poslaoanđela da zadrži Avramovu ruku da ne žrtvuje Isaka, tako – zadovoljan Hristovom spremnošću da pođe stazom poprskanom krvlju – Otac je poslao anđela da Ga izbavi; to je bila vest koja je stiglaIsusu. Isus je bio klonuo od gladi, osećao je snažnu želju za hranom, kad Mu je Sotona iznenadaprišao. Pokazujući kamenje koje je bilo razbacano po pustinji i koje je imalo izgled hleba, kušač je rekao: »Ako si sin Božij, reci da kamenje ovo hlebovi postanu.«
Iako se pojavio kao anđeo svetlosti, ove prve reči odale su njegov karakter. »Ako si sin Božij.«Ovde je nagoveštaj nepoverenja. Daje Isus učinio ono što je Sotona predlagao, to bi bilo prihvatanje sumnje. Kušač namerava savladati Hrista istim sredstvima koja su bila tako uspešna nad ljudskimrodom u početku. Kako se vešto Sotona približio Evi u Edemu! »Je li istina da je Bog kazao da ne
edete sa svakoga drveta u vrtu?« (1. Mojsijeva 3,1) Dovde su kušačeve reči bile istinite, ali unačinu njihovog izgovaranje, nalazilo se prikriveno omalovažavanje Božjih reči. Bilo je prikrivenog poricanja, sumnje u božansku istinitost. Sotona je pokušao uliti u Evin um pomisao da Bog nećeučiniti onako kako je rekao; da je uskraćivanje tako prekrasnog ploda u suprotnosti s Njegovom ljubavi i saučešću prema čoveku. Tako i sada kušač teži da nadahne Hrista svojim odobnimosećajima. »Ako si sin Božij.« Ove reči svojom gorčinom nanele su Hristu bol. U tonu njegovogglasa nalazi se izraz krajnje neverice. Da li će Bog tako postupati sa svojim Sinom? Da li će Gaostaviti u pustinji s divljim životinjama, bez hrane, usamljenog, bez utehe? On nagoveštava da Bog nikada nije pomišljao da Njegov Sin bude u takvom stanju. »Ako si sin Božij« pokaži svoju silutime što ćeš se osloboditi gladi koja te mori. Naredi da ovo kamenje postanu hlebovi.Reči s Neba: »Ovo je sin moj ljubazni koji je po mojoj volji« (Matej 3,17) još su odzvanjale uSotoninim ušima. Međutim, on je odlučio da natera Hrista da ne veruje u ovo svedočanstvo. RečBoga bila je Hristov dokaz Njegove božanske misije. Došao je da živi kao čovek među ljudima, i ta reč objavila je Njegovu vezu s Nebom. Sotonin cilj bio je da u Njemu izazove sumnju u tu reč. Akobi se Hristovo poverenje u Boga moglo uzdrmati, Sotona je znao da bi pobeda u celokupnoj bornibiti njegova. Mogao bi nadvladati Isusa. Nadao se da će Hristos pod pritiskom potištenosti i prevelike gladi, izgubiti veru u svoga Oca i da će učiniti čudo u prilog sebi. Ako to bude učinio,plan spasenja biće skršen.
Kad su se Sotona i Božji Sin po prvi put sreli u borbi, Hristos je bio zapovednik nebeske vojske iSotona, vođe pobune na Nebu, bio je prognan. Sada je njihovo stanje očito obrnuto i Sotona koristinajviše od svoje prividne prednosti. Jedan od najmoćnijih anđela – kaže on – bio je prognan s Neba.
Isusova pojava ukazuje na to da je On taj, pali anđeo, zaboravljen od Boga, ostavljen od čoveka.Božansko biće moglo bi potkrepiti svoje tvrdnje nekim čudom; »ako si sin Božij, reci da kamenje ovo hlebovi postanu«. Takav čin stvaralačke moći – govori Mu kušač – bio bi uverljiv dokazbožanske prirode. On bi okončao borbu.
Isus nije mogao slušati u miru, bez unutrašnje borbe, najvećeg varalicu. Međutim, Božji Sin nijetrebao dokazivati svoju božansku prirodu Sotoni ili objašnjavati razlog svoga poniženjaUdovoljavanjem zahtevima pobunjenika, ništa se neće postići za dobro čoveka ili u slavu Boga. Da je Hristos pristao na predlog neprijatelja, Sotona bi još mogao reći: Pokaži mi znak da Ti mogupoverovati da si Božji Sin. Dokaz ne bi mogao slomiti silu pobune u njegovom srcu. Hristos nije trebao upotrebiti svoju božansku silu za ličnu korist. On je došao da podneseiskušenje kao što i mito moramo činiti, ostavljajući nam primer vere i poniznosti. Ni ovde ni u jednom kasnijem vremenu u svom zemaljskom životu, On nije učinio čudo u svoju korist. Sva Njegovaveličanstvena delaučćinjena su za dobro drugih. Iako je Isus prepoznao Sosonu od samog početka, On nije bio izazvan da uđe u borbu s njim. Ojačan sećanjem na glas s Neba, počinuo je u ljubavi svog Oca. On nije hteo pregovarati sa iskušenjem.
Isus je sreo Sotonu rečima iz Pisma. »Pisano je«, rekao je On. U svakom iskušenju oružjeNjegovog vojevanja bila je Božja reč. Sotona je tražio od Hrista neko čudo kao znak Njegovebožanske prirode. Međutim, ono što je veće od svih čuda, čvrsto pouzdanje u »Ovako veli Gospod Bog« /Isaija 7,7/ bio je znak koji se nije mogao pobiti. Dokle god je Hristos stajao na tom uporištu,kušač nije mogao ostvariti prednost.
U vreme svoje najveće slabosti Hristos je bio izložen najžešćim iskušenjima. Sotona je mislio daće tako nadvladati. Na taj način izvojevao je pobedu nad čovekom. Kad je snaga posustala i snaga volje oslabila, a vera prestala da se oslanja na Boga, tada su oni koji su dugo i hrabro stajali zapravdu bili pobeđeni. Mojsije se umorio četrdesetogodišnjim lutanjem Izrailja, kad se njegova veraza trenutak prestala oslanjati na beskonačnu silu. On je posustao na granicama Obećane zemlje.
Tako je bilo i sa Ilijom koji je neustrašivo stajao pred carem Ahabom, u sukobu sa celim izraelskimnarodom na čelu sa četiri sotine i pedeset valovih sveštenika. Nakon tog strašnog dana na Karmelu,kad su ubijeni lažni proroci i kad je narod objavio svoju odanost Bogu, Ilija je – da bi spasio svoj život, pobegao pred pretnjama idolopokloničke Ezabele. Na taj način Sotona je sticao prednost nad
slabostima ljudskog roda. On će i dalje raditi na isti način. Kad god je čovek obavijen oblacima,zbunjen prilikama, ili ucviljen siromaštvom i bolom, Sotona je kraj njega da ga kuša i muči. On napada slabe točke našega karaktera. Želi poljuljati naše poverenje u Boga koji dopušta postojanje takvih prilika. Mi smo kušani time da nemamo poverenja u Boga, da posumnjamo u Njegovuljubav. Često nam kušač prilazi kao što je prilazio Hristu, iznoseći pred nas naše slabosti i nedostatke. On se nada da će obeshrabriti dušu i slomiti naš oslonac u Bogu. Tada je siguran u svojužrtvu. Kad bismo ga dočekali kao Isus, izbegli bismo mnoge poraze. pregovaranjem s neprijateljem mi mu dajemo prednost.
Kad je Hristos rekao kušaču: »Ne živi čovek o samom hlebu, no o svakoj reči koja izlazi iz ustaBožijih«, On je ponovio reči koje je pre više od četrnaest vekova izgovorio Izrailju: »I opominji se svega puta kojim te je vodio Gospod Bog tvoj četrdeset godina po pustinji… I mučio te je, i glađu te morio, ali te je opet hranio manom, za koju ti nisi znao ni oci tvoji, da bi ti pokazao da čovek ne živio samom hlebu nego o svemu što izlazi iz usta Gospodnjih.« (5. Mojsijeva 8,2.3) Kad su u pustinji izneverila sva sredstva potpore, Bog je svom narodu poslao manu s neba i dao im je u dovoljnoj istalnoj količini. Ovo staranje ih je trebalo poučiti da, dok se uzdaju u Boga i idu Njegovimputevima, On ih neće zaboraviti. Spasitelj je sada sprovodio u delo pouku koju je dao Izrailju.
Jevrejskom narodu pružena je podrška Božjom reči, i istom Reči pružena je i Isusu. On je očekivaoBožje vreme koje će Mu doneti olakšanje. Nalazio se u pustinji iz poslušnosti prema Bogu, i nije želeo doći do hrane usvajajući Sotonine predloge. U prisustvu svemira koji je svedočio, On jedokazao da je manja nesreća patiti, bez obzira što nas zadesi, nego se na bilo koji način udaljiti od
Božje volje.
»Ne živi čovek o samom hlebu, no u svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih.« Često Hristovsledbenik dospeva tamo gde ne može služiti Bogu i nastaviti sa svojim svetovnim pothvatima.Možda izgleda da će poslušnost nekom jasnom Božjem zahtevu lišiti čoveka osnovnih sredstava.
Sotona će ga navoditi da poveruje kako mora žrtvovati osvedočenja svoje savesti. Međutim, jedinošto postoji na ovom svetu na što se možemo osloniti jest Božja reč. »Ištite najpre carstva Božijega, i pravde njegove, i ovo će vam se sve dodati.« (Matej 6,33) Čak i ovom životu nije za naše dobroodvojiti se od volje našeg nebeskog Oca. Kad usvojimo silu Njegove reči, nećemo slediti Sotonine
predloge da bismo dobili hranu ili spasili svoje živote. Naše jedino pitanje biće: Što je Božjazapoved? I što je Njegovo obećanja? Znajući ovo mi ćemo poslušati prvo i imati poverenja u drugo.
U poslednjem velikom sukobu borbe sa Sotonom, oni koji će biti odani Bogu videće da im je uskraćena svaka zemaljska potpora. Zato što odbijaju kršiti Njegov zakon da bi bili poslušni zemaljskim silama, njima će biti zabranjeno da kupuju i prodaju. Na kraju će biti izdana naredba za njihovo uništenje. (Vidi: Otkrivenje 13, 11–17) Međutim, poslušnima je dato obećanje: »On ćenastavati na visokim mestima; gradovi na stenama biće mu utočište, hleb će mu se davati, vode će mu se davati, vode mu se neće premicati.« (Isaija 33,16) Božja deca će živeti od ovog obećanja. Oni će biti nahranjeni kad Zemlja bude opustošena glađu. »Neće se postideti u zlo doba i u gladne dane biće siti.« (Psalam 37,19) Ovo vreme nevolje prorok Avakum gledao je pred sobom i njegove reči izražavaju veru Crkve: »Jer smokva neće cvasti, niti će biti roda na lozi vinovoj; rod će maslinov prevariti, i njiva neće dati hrane, ovaca će nestati iz tora, i goveda neće biti u oboru. Ali ću se ja radovati u Gospodu, veseliću se u Bogu spasenja svojega.« (Avakum 3,17.18)
Od svih pouka koje treba da se nauče iz prvog velikog kušanja našeg Gospoda, nijedna nije važnija od one da vršimo nadzor nad željama i strastima. U sva vremena iskušenja koja su imala vezu s telesnom prirodom imala su najviše uspeha u izopačavanju i ponižavanju ljudskog roda. Neumerenošću Sotona radi da uništi umne i moralne snage koje je Bog kao neprocenjivi dar dao
čoveku. Tako ljudima postaje nemoguće da cene ono što ima neprolaznu vrednost. Kroz popuštanje čulnim zadovoljstvima, Sotona pokušava da iz duše izbriše svaki trag sličnosti s Bogom. Neobuzdano popuštanje koje za posledicu ima bolesti i degradaciju, koji su postojali u vreme prvog Hristovog dolaska, ponoviće se sa snažnije izraženim zlom, pre Njegovog drugog dolaska. Hristos objavljuje da će stanje sveta da bude kao u vreme pre potopa, i kao u Sodomi i Gomori. Svaka pomisao srca biće uvek zla. Sada živimo na samome rubu tog strašnog vremena, zato bismo trebali usvojiti pouku iz Spasiteljevog posta. Samo neiskazanim patnjama koje je Hristos podneo možemo oceniti zlo neobuzdanog popuštanja. Njegov primer nam govori da je naša jedina nada u večni život moguća potčinjavanjem, naših želja i strasti Božjoj volji.
Nama je nemoguće da se svojom vlastitom snagom odupremo bučnom negodovanju naše pale prirode. Ovim kanalom Sotona će dovoditi iskušenje na nas. Hristos je znao da će neprijatelj doći svakom ljudskom biću, da iskoristi nasledne slabosti i svojim lažnim nagoveštajima uhvati u zamku sve one čije poverenje ne počiva u Bogu. Time što je prošao zemljom kojom čovek mora proći, naš
Gospod nam je pripremio put pobede. Nije Njegova volja da se nađemo u nepovoljnom položaju u sukobu sa Sotonom. On ne želi da nas zastraši i obeshrabri napadima zmije. »Ne bojte se«, govori On, »jer ja nadvladah svet.« (Jovan 16,33)
Neka onaj koji se bori protiv sile apetita gleda na Spasitelja u pustinji kušanja. Neka Ga primora u Njegovoj samrtnoj muci na karižu kako uzvikuje: »Žedan sam!« On je izdržao sve što i mi možemo podneti. Njegova pobeda je naša. Isus se oslanjao na mudrost i silu svog nebeskog Oca. On objavljuje: »Jer mi Gospod Gospod pomaže, za to se ne osramotih… i znam da se neću postideti… Gle, Gospod Gospod pomagaće mi.«
Ukazujući na svoj sopstveni primer, On nam kaže: »Ko se među vama boji Gospoda…? Ko hodi po mraku i nema videla, neka se uzda u ime Gospodnje i neka se oslanja na Boga svojega.« (Isaija 50,7–10)
»Ide knez ovoga sveta«, kaže Isus, »i u meni nema ništa.« (Jovan 14,30) U Njemu nije bilo ničega što bi odgovaralo Sotoninom veštom lukavstvu. On nije pristao na greh. Čak ni u mislima nije popuštao iskušenju. Tako možemo i mi. Hristova ljudska priroda bila je sjedinjena s božanskom; bio je spreman za borbu Svetim Duhom koji je prebivao u Njemu. On je došao učiniti da imamo »dio u božanskoj prirodi.« /2. Petrova 1,4/ Dokle god smo verom sjedinjeni s Njim, greh više nema vlasti nad nama. Bog seže za rukom vere u nama, kako bi je usmerio da se čvrsto uhvati za Hristovo božanstvo, da bismo mogli doći savršenstvo karaktera.
Hristos nam je pokazao kako se to ostvaruje. Kojim sredstvima je pobedio u sukobu sa Sotonom? Rečju Božjom. Jedino Rečju mogao se odupreti iskušenju. »Pisano je«, rekao je On. I nama su darovana »časna i prevelika obećanja, da njih radi imate deo u Božjoj prirodi, ako utečete od telesnih želja ovoga sveta.« (2. Petrova 1,4) Svako obećanje u Božjoj reči naša je svojina. Treba
da živimo »po svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih.« Kad navale iskušenja, nemojmo gledati na prilike ili na ličnu slabost, već na silu Reči. Sva njena sila pripada vama. Psalmist kaže: »U srce svoje zatvorio sam reč tvoju da ti ne grešim.« (Psalam 119, 11) »… po rečima usta tvojih čuvah putove Zakona.« (Psalam 17,4; »Stvarnost«)

P o g l a v l j e 1 3.
Ova glava zasnovana je na Mateju 4,5–11; Marku 1,12.13. Luki 4,5–13

POBEDA

»Tada odvede ga đavo u sveti grad i postavi ga navrh crkve; pa mu reče: ako si sin Božji, skoči dole; jer u pismu stoji – Da će anđelima svojim zapovedit za tebe, i uzeće te na ruke, Da gde ne zapneš za kamen nogom svojom.«
Sotona sada pretpostavlja da se sa Isusom sreo na svom tlu. Lukavi neprijatelj sam iznosi reči koje su proizašle iz Božjih usta. On se još pojavljuje kao anđeo svetlosti i ističe da je upoznat sa Svetim pismom i da razume smisao onoga što je napisano. Kao što je Isus ranije koristio Božju reč da bi podržao svoju veru, kušač je sada koristi da bi podržao svoju prevaru. On tvrdi da samo kuša
Hristovu vernost, a sad hvali Njegovu postojanost. Pošto je Spasitelj izrazio poverenje u Boga, Sotona zahteva od Njega da pruži još neki drugi dokaz svoje vere.
Međutim, iskušenju ponovo prethodi nagoveštaj nepoverenja: »Ako si Sin Božji.« Hristos je kušan da odgovori na »ako«, ali On se uzdržao i od najmanjeg podleganja sumnji. On neće dovesti svoj život u opasnost da bi Sotoni pružio dokaz. Kušač je mislio da će ostvariti prednost zbog Hristove ljudske prirode i navesti Ga na pretpostavku da će Ga Bog sačuvati. Međutim, iako nas Sotona može privlačiti na greh, on nas ne može naterati da ga učinimo. Rekao je Isusu: »Skoči dole«, znajući da Ga on ne može baciti dole,
jer bi se Bog umešao da Ga izbavi. Sotona nije mogao primorati Hrista da skoči dole. Sve dok Hristos ne bi pristao na iskušenje, ne bi mogao da bude pobeđen. Ni sve zemaljske i paklene sile nisu Ga mogle nagnati da se i u najmanjoj meri udalji od volje svog Oca.
Kušač nas nikada ne može primorati da činimo zlo. On ne može upravljati umovima ako se ne pokore njegovom nadzoru. Volja mora pristati, vera se mora odreći svog pouzdanja u Hrista, pre nego što će Sotona primeniti svoju silu na nama. Međutim, svaka grešna želja koju gajimo pruža mu uporište. Svaka točka u kojoj ne postižemo božansko merilo predstavlja otvorena vrata kroz koja može ući da nas kuša i uništi. Svaki propust ili poraz s naše strane daje mu priliku da prigovara Hristu.
Kad je Sotona navodio obećanje: »Anđelima svojim zapoveda za tebe«, izostavio je reči »da te čuvaju po svim putevima tvojim«, tj. na svim putevima koje Bog izabira. Isus je odbio da zađe s puta poslušnosti. Pokazujući savršeno poverenje u svog Oca, On se nije hteo svojevoljno staviti u položaj u kome bi bilo potrebno da se njegov Otac umeša da bi Ga spasio od smrti. On bi primorao Proviđenje da pritekne u pomoć i tako propusti da ljudima ostavi primer poverenja i pokornosti. Isus je objavio Sotoni: »Pisano je: ne kušaj Gospoda Boga svojega.« Ove reči izgovorio je Mojsije sinovima Izrailjevim kad su bili žedni u pustinji i kad su zahtevali da im Mojsije da vode, uzvikujući: »Je li Gospod među nama ili nije?« (2. Mojsijeva 17,7) Bog je za njih čudesno delovao, ali su sada u nevolji posumnjali u Njega, tražeći dokaz da je On s njima. U svom neverstvu hteli su Ga staviti na probu. Sotona je primoravao Hrista da učini to isto. Bog je već posvedočio da je Isus Njegov Sin; a sada tražiti dokaz da je On Božji Sin bilo bi kušanje Božje reči – kušanje Njega samoga. Tako bi to bilo kad bi se tražilo ono što Bog nije obećao. To bi jasno pokazalo nepoverenje i bilo bi stvarno proveravanje ili kušanje Njega. Mi nećemo iznositi svoje molbe Bogu da bismo proveravali da li će ispuniti svoju reč, već zato što će je ispuniti; ne da bismo proveravali da nas voli, već zato što nas voli. »A bez vere nije moguće ugoditi Bogu, jer onaj koji hoće da dođe k Bogu, valja da veruje da ima Boga i da plaća onima koji ga traže.« (Jevrejima 11,6)
Međutim, vera ni u kom smislu nije sjedinjena s nagađanjem.Samo onaj koji ima pravu veru zaštićen je od nagađanja. Jer nagađanje je Sotonino krivotvorenje vere. Vera polaže pravo na obećanja i donosi rod u poslušnosti. pretpostavka takođe polaže pravo na obećanja, ali ih koristi kao što ih je koristio Sotona, da bi opravdao prestup. Vera bi dovela naše praroditelje da steknu
poverenje u Božju ljubav i poslušaju Njegove zapovesti. Pretpostavka ih je dovela do prestupa Njegovog zakona, verujući da će ih Njegova velika ljubav spasiti od posledica njihovog greha. Vera ne polaže pravo na naklonost Neba bez ispunjavanja uslova pod kojima se daje milost. Prava vera ima svoj temelj na obećanjima i svemu onome što nam pružaju Pisma. Često kad ne uspe u nama izazvati nepoverenje, Sotona nas uspeva navesti na nagađanje. Ako nas navede da nepotrebno stanemo na put iskušenja, on zna da je pobeda njegova. Bog će sačuvati sve koji idu stazom poslušnosti, ali odvojiti se od nje znači stupiti na Sotonino tlo. Tu ćemo sigurno pasti. Spasitelj nam je zapovedio: »Stražite i molite se Bogu da ne padnete u napast.« (Marko 14,38) Razmišljanje i molitva sačuvaće nas od samovoljnog srljanja na put opasnosti i tako ćemo biti sačuvani od mnogih poraza.
Ipak, ne bismo smeli izgubiti hrabrost izloženi napadima iskušenja. Često kad dođemo u neku tešku priliku posumnjamo da nas je Božji Duh vodio. Međutim, Duh je vodio i doveo Isusa u pustinju da Ga Sotona kuša. Kad nas Bog dovodi u iskušenje, On hoće da ostvari neku nameru za naše dobro. Isus nije nagađao o Božjim obćanjima time što je svojevoljno pošao u iskušenje, niti je klonuo duhom kad je na Njega naišlo iskušenje. Ni mi ne bismo trebali da to činimo. »Ali je veran Bog koji vas neće pustiti da se iskušate većma nego što možete, nego će učiniti s iskušanjem i kraj, da možete podneti.« (1. Korinćanima 10,13) On kaže: »Prinesi Bogu hvalu na žrtvu, i izvršuj višnjemu zavete svoje. Prizovi me u nevolji svojoj, izbaviću te, i ti me proslavi.« (Psalam 50,14.14) Isus je bio pobednik i u drugom iskušenju i sada Sotona ispoljava svoj pravi karkater. Međutim, on se ne pojavljuje kao strašno čudovište s kandžama na nogama i krilima kao u slepoga miša. On je moćni anđeo, iako je pao. On izjavljuje da je vođa pobuna i bog ovoga sveta. Pošto je Isusa postavio na visoku, Sotona je učinio da na živopisan način carstva oovoga sveta, u svoj svojoj slavi, prođu ispred Njega. Sunčeva svetlost počivala je na gradovima s hramovima, na mermernim dvorovima, na plodnim njivama, na rodnim vinogradima. Tragovi zla bili su skriveni. Isusove oči, koje su maločas posmatrale bedu i uništenje, sada su počivale na prizoru nenadmašne lepote i napretka. Tada se čuo kušačev glas: »Tebi ću dati svu vlast ovu i slavu njihovu, jer je meni predana, i kome ja hoću daću je; ti dakle ako se pokloniš preda mnom biće sve tvoje.«
Hristov zadatak mogao je da se ostvari samo stradanjem. Pred Njim se nalazio život žalosti, nevolja, borbe i sramne smrti. On je morao podneti grehe celoga sveta. Morao je podneti odvajanje od ljubavi svog Oca. Sada Mu je kušač ponudio da Mu prepusti silu koju je oteo. Hristos se mogao osloboditi od strašne budućnosti time što bi priznao Sotoninu vrhovnu vlast. Ali, učini to, značilo bi
prepustiti pobedu u ovoj velikoj borbi. Sotona je zgrešio na Nebu zato što je tražio da se uzdigne iznad Božjeg Sina. U slučaju da on sad nadvlada, bila bi to pobeda pobune.
Kad je Sotona objavio Hristu da je carstvo i slava ovoga sveta njemu predana i da će je on dati onome kome hoće, on je tvrdio nešto što je samo delomično bilo istina, i to je rekao da posluži njegovom vlastitom cilju prevare. Sotona je svoje carstvo preoteo od Adama, ali Adam je bio Tvorčev namjesnik. Njegova vladavina nije bila nezavisna. Zemlja je Božja i On je sve predao svome Sinu. Adam je trebao vladati potčinjen Hristu. Kad je Adam izneverio poverenje i prepustio svoju vlast u ruke Sotoni, Hristos je još ostao zakoniti Car. Tako je Gospod rekao caru Nabuhodonozoru: »Višnji vlada carstvom ljudskim, i daje ga kome hoće, postavlja nad njim
najnižeg između ljudi.« (Danilo 4,17) Sotona može provoditi svoju otetu vlast samo koliko Bog dozvoljava.
Kad je kušač ponudio Hristu carstvo i slavu ovoga sveta, predlagao je da Hristos preda svoj stvarni carski položaj nad svetom i da vlada potčinjen Sotoni. To je bilo isto carstvo kome su bile usmerene nade Jevreja. Oni su želeli carstvo ovoga sveta. Da se Hristos suglasio i ponudio im takvo carstvo, oni bi Ga rado prihvatili. Međutim, prokletstvo greha, sa svim patnjama počivalo je na tome carstvu. Hristos je izjavio kušaču: »Idi od mene, sotono; jer stoji napisano: poklanjaj se Gospodu Bogu svojemu, i njemu jedinome služi.« Onaj koji se pobunio na Nebu, ponudio je Hristu carstva ovoga sveta da bi kupio Njegovu privolu načelima zla; ali On se nije dao potkupiti; On je došao da zasnuje carstvo pravde i nije želeo napustiti ovaj cilj. Istim iskušenjem Sotona se približava ljudima i kod njih ima bolji uspeh nego kod Hrista. Ljudima nudi carstvo ovoga sveta pod uslovom da priznaju njegovu vrhovnu vlast. Zahteva da žrtvuje poštenje, da prenebregnu savest, da popuste sebičnosti. Hristos ih poziva da prvo ištu carstvo Božje i Njegovu pravdu, ali Sotona ide kraj njih i kaže: »Što god da je istina u pogledu večnog života, morate mi služiti da biste postigli uspeh u ovom svetu. Ja držim vašu sreću u svojim rukama. Mogu vam dati bogatstva, zadovoljstva, počasti i sreću. Poslušajte moj savet. Nemojte
dopustiti da vas povedu predodžbe, neobična razumevanja poštenja i samopožrtvovnosti. ja ću vam pripraviti put.« Tako je mnoštvo prevareno. Oni pristaju da žive služeći sebi i Sotona je zadovoljan. Dok ih mami nadom na svetovnu vlast, on stiče vlast nad dušom. Međutim, on nudi nešto što nije njegovo i što će se uskoro oduzeti od njega. U zamenu za to on im prevarom oduzima njihova prava na nasledstvo Božjih sinova. Sotona je doveo u pitanje da li je Isus Božji Sin. Kad je bio konačno odbijen, imao je dokaz koji nije mogao poreći. Božanska priroda bljesnula je kroz napaćenu ljudsku prirodu. Sotona nije imao sile da se odupre naređenju. Grčeći se od poniženja i besa, bio je primoran da se povuče iz prisustva Otkupitelja sveta. Hristova pobeda bila je tako potpuna, kao što je bio potpun Adamov pad. Tako se možemo odupreti iskušenju i primorati Sotonu da se udalji od nas. Isus je izvojevao pobedu pokornošću i verom u Boga, i preko apostola On nam govori: »Pokorite se dakle Bogu, a protivite se đavolu, i pobeći će od vas. Približite se k Bogu, i on će se približiti k vama.« (Jakov 4,7. 8 ) Mi se sami ne možemo osloboditi kušačeve sile; on je pobedio ljudsku prirodu i kad se u vlastitoj sili pokušamo odupreti, postaćemo plen njegovih zamki, ali »tvrda je kula ime Gospodnje, k njemu će uteći pravednik, i biće u visokom zaklonu.« (Priče 18,10) Sotona drhti i beži pred najslabijom dušom koja nalazi utočište u tom silnom imenu.
Kad se neprijatelj udaljio, samrtno bled Isus je iscrpljen pao na zemlju. Nebeski anđeli posmatrali su sukob, gledajući svog voljenog Zapovednika dok je prolazio kroz neizrecive patnje da bi prokrčio put spasenja za nas. On je izdržao ispit, veći od onog koji ćemo ikada mi biti pozvani da izdržimo. Anđeli su sada služili Božjem Sinu dok je ležao kao onaj koji umire. Bio je okrepljen hranom, utešen vešću o Očevoj ljubavi i uveravanjem da je celo Nebo proslavljalo Njegovu pobedu. Povrativši se u život, Njegovo veliko srce saosećalo je sa čovekom i On polazi da dovrši delo koje je započeo; da se ne odmori dok neprijatelj ne bude pobeđen, a naš pali ljudski rod otkupljen. Cena našeg otkupljenja ne može se razumeti sve dok otkupljeni ne budu stajali sa svojim Otkupiteljem pred Božjim prestolom. Dok se slava večnog doma bude razvijala pred našim ushićenim čulima, setićemo se da je Isus sve to ostavio zbog nas, da nije postao samo izgnanik iz nebeskih dvorova, već da se zbog nas izložio opasnosti neuspeha i večnog gubitka. Tada ćemo položiti svoje krune pred Njegove noge i zapevati: »Dostojno je jagnje zaklano da primi silu i bogatstvo i premudrost i jačinu i čast i slavu i blagoslov.« (Otkrivenje 5:12)

Želim da ne želim ništa.

PavleS (citat):Možda ovo i nije odgovarajuće mjesto, ali evo teksta pod nazivom "Golotinja tijela i duše":
http://pavlescg.bc-cetinje.com/files_2012/GOLOTINJA_TIJELA_I_DUSE.pdf