EKUMENIZAM

Beograd – Dok je javnost danas bila u potpunosti zaokupljena hapšenjem Ratka Mladića, doneto je nekoliko ključnih odluka koje u medijima nisu došle do izražaja, slučajno ili namerno procenite sami.
Vlada je, bez obzira na današnju vanrednu situaciju, donela odluku da JP „Železnice Srbije“ proglasi akcionarskim preduzećem, a na Saboru SPC su „stidljivo“ objavili da će na Milanski Sabor u Niš ipak pozvati Papu!
- Naša crkva je odlučila da na najdostajanstveniji način proslavi 1700 godina Milanskog edikta u Nišu koji je označio sticanje slobode ispovedanja hrišćanske vere. Isključivi domaćin i organizator biće Srpska pravoslavna crkva, proslava će biti sveobuhvatna i imaće pomesni karakter na nivou zemlje domaćina i svepravoslavni karakter. Na proslavu će biti pozvani poglavari pravoslavnih crkava i svehrišćanskih, biće pozvane sve hrišćanske crkve koje nisu do sada bile u jedinstvu sa pravoslavnom crkvom, ali imaju mnoga zajednička načela i vrednosti sa njom, a to su na istoku koptska i jermenska i na zapadu rimokatolička – precizirao je Irinej bački.

Admin (citat):Vatikanski pakt sa islamom:
http://www.vesti011.com/2011/10/vatikanski-pakt-s-islamizmom/

Intervju sa Patr. Irinejem na HTV-u, 2012.

Voditelj: Vaš posjet ima poruku mira. Može li se učiniti hrabar ikorak u traženju praštanja i pomirenja između Patrijarha Irineja , upućen i katolicima, i Pravoslavnima, i drugima, zajedno sa Hrvatima i Srbima i ostalima?
Patr.: „Pa, mi smo predstavnici Crkve, i Pravoslavni i Rimo- katolici, i mi nosimo božansku poruku mira svetu, pre svega našim vernima, a kada govorimo o našim vernima, onda se to odnosi na mnogo šire. To je naša, pre svega, i dužnost i naša vokacija, ono što očekuje i Onaj Koji nas je izabrao i poslao, a to očekuje i narod. Mislim da je vreme da se to čini, jer Crkva ima mnogo mogućnosti. Crkva ima mnogo i odgovornosti i mogućnosti da doprinese miru i blagostanju sveta u kome živimo.

Nažalost, bilo je mnogo nemirnih dana, bilo je mnogo prošlosti i događaja, prošlosti koja nas i danas opterećuje. Ali, mi smo pozvani da lečimo rane jedni drugima, pre svega na svome biću, i među ostalima, i da tako, na kraju krajeva, ispunimo ono što i Gospod od nas očekuje.

Voditelj: Hvala ljepa.

Patr.: Kako vidite ekumenske odnose između Srpske Pravoslavne Crkve i Rimo- katoličke crkve, kao i na međureligijski dijalog na ovim prostorima, mislim tu na Bosnu i Hercegovinu, Kosovo i Crnu Goru?

Patr.: Znate, religija ima veliku moć, veliku mogućnost…i u Srbiji. Govorim lično u svoje ime i u ime svoje Crkve- činimo sve da ti odnosi, pogotovo sa katolicima i drugim hrišćanskim zajednicama, da budu na jednoj visini, jer i drugi gledaju na naše odnose i sude o nama. Ne samo imajući poglede drugih i očekivanja drugih, ali to je i priroda našeg poziva da volimo svakog čoveka bez obzira kojoj religiji pripada, kojoj naciji pripada, bez obzira na stepen njihove kulture, jer imamo u vidu čoveka kao čoveka, koji je stvorenje, savršeno stvorenje Božije, i svaki čovek, bez obzira kojoj religiji pripada nosi sliku i priliku Božiju u sebi.

Voditelj: Mislite tu i prema Muslimanima na Kosovu?

Patr.: I prema Muslimanima. Da, trudimo se koliko do nas stoji. To je uglavnom, sem jednog dela Muslimana gde imamo malo jedan problem, inače, sa velikim delom, pogotovo sa predstavnicima Muslimana u Beogradu, u Srbiji, imamo korektne odnose.

Voditelj: Čini se da su odnosi između SPC i Vatikana zahlađeni. Šta je tome uzrok, i kako pojačati međusobnu saradnju, naime tu mislim i na eventualni pohod pape Republici Srbiji? Hoće li papa prvo pokoriti (prim. -ili je rekao: pohoditi) Moskvu, pa onda Vašu zemlju? Je li iduća, 2013. tu prilika, u objetnici 1 700 godina Kršćanstva, da se takav kršćanski samit u Nišu i dogodi ?

Patr.: Pa, ja ne bih rekao da su odnosi između Vatikana i naše Crkve zahlađeni. Možda oni nisu kakvi bi se želelo da budu, ipak, imamo odnose. Mi smo imali 2-3 susreta zvanična sa „svetim ocem”, i mislim da su ti odnosi korektni i dobri. Oni uvek mogu da budu bolji. Mi nemamo nekih problema sa Vatikanom (!) Malo u Pravoslavnom svetu postoji problem sa Rusijom u vezi unijatstva, to je jedan problem sa Rusijom, koji se malo reflektuje i na ostale Pravoslavne Crkve. To bi bilo dobro kad bi se našla rešenja, ali Jevanđelska rešenja u tom pitanju, u tom problemu. Verovatno bi to doprinelo bržem zbližavanju i boljim odnosima sa Rimo- katoličkom „crkvom”.

Voditelj: A sad, u vezi ovog obeležavanja objetnice 1700 godina kršćanstva u Nišu, ima li mogućnosti da se dogodi tu samit?

Patr. : Po meni je to jedan krupan događaj našeg vremena. Tih odnosa i susreta nije bilo podosta odavno, još od 11. veka. To JE JEDAN JEDINSTVENI PRIMER, I UPRAVO PRILIKA GDE BI MOGLO DA SEDNU SVI PREDSTAVNICI , POGOTOVU PREDSTAVNICI PRAVOSLAVNE I RIMO-KATOLIČKE CRKVE, JER ONI PREDSTAVLJAJU HRIŠĆANSTVO U SVETU. Naravno tu ima i drugih, ali to su najveće zajednice, iz kojih su se rodile druge hrišćanske zajednice, i mislim da je to prilika da se jedanput sretnemo jednom konkretno, u jednom kontaktu i razgovoru, bez koga nema dogovora, bilo dogovora…

Voditelj: Znači, još niste pozvali Rimo-katolike…?

Patr.: Ne, nismo pozvali. Upravo smo doneli odluku da pozovimo najviše predstavnike drugih „crkava”, pojedinačno predstavnike Pravoslavnih Crkava, a najviše predstavnike i drugih „crkava”, u koje najviše računamo predstavnike Vatikana.

Voditelj: Kako ocjenjujete položaj Vaše Crkve u Republici Srbiji? Pred kojim se Ona sve izazovima nalazi, imajući u vidu pad moralnih vrijednosti, usled potrošačkog društva i slično? Smatra se da Pravoslavna Crkva ima golemi utjecaj na tamošnju politiku. Kako bi to komentarisali?

Patr.: Da, ne bih rekao da ima preveliki uticaj na politiku. Naši odnosi sa predstavnicima države su vrlo korektni, pogotovo posle pada komunizma to ima velike promene, priznali ili ne priznali to. Stanje je apsolutno drugačije u odnosu na prethodno vreme. Mi nismo prisutni u nekim krupnijim i svim političkim zbivanjima, ali , uglavnom, Republika Srbija ima u vidu položaj Crkve, i sa svoje strane, da li čini mnogo ili malo, to je, ovako, posebno pitanje, ali čini ono što može. Smatramo da se i država nalazi u teškom materijalnom stanju i prilikama, i ne očekujemo mnogo. Ali, čini ono što može. Mi smo za to blagodarni.

Jedan od krupnijih događaja, koji smo postigli nedavno, a to je da je država prihvatila da socijalno osigura sve predstavnike, i Pravoslavne, i Rimo- katolike, i druge verske zajednice priznate u Srbiji. Da uplaćuju socijalno osiguranje. Istina, to je najniži stepen osiguranja, ali mi ćemo dopuniti koliko to možemo. Ipak, to predstavlja i sigurnost za naše sveštenike . Jer, na žalost, problem , koji je prisutan ovde- naša sela su sve praznija, sve manji broj domaćinstava, sliva se sve više u gradove, i onda je tamo pritisak na grad. Imamo mnogo parohija gde ne možemo da ostavimo narod bez sveštenika, ali ne može sveštenik da živi od naroda. Kao što je poznato- naše sveštenistvo živi uglavnom od prihoda koje mu narod pruža.

Voditelj: Pa, šta mislite na prijedlog i na ideju u kršćanskom razmišljanju, da bi došla ideja od dobrih ljudi dobre volje, da zajedno Patrijarh Irinej i Kardinal Bozanić, kao dva moralna autoriteta na ovim prostorima, i sa dve verske zajednice, služite zajedno Liturgiju u Jasenovcu u i Vukovaru? Da li bi se Vi odazvali – to kao gest dobre volje?

Patr.: Pa, ovako, imamo ovako malo i kanonskih prepreka.

Voditelj: Na primjer?

Patr.: Po nekim odlukama i dosadašnjoj praksi ne možemo služiti. Možemo biti prisutni , kao što smo vrlo često prisutni na misama, kao što su predstavnici Rimo-katolika prisutni na našim Liturgijama. To su zaista prijateljski odnosi, ali ne bi mogli, pri sadašnjem stanju odnosa sa Rimo- katolicima, da učestvujemo.

Voditelj: A da to bude molitva, ne mora biti Liturgija, molitva na takvim zajedničkim skupovima, da li bi prihvatili? Da li bi to moglo da se dogodi? Evo, ja Vas osobno pitam.

Patr.: JA LIČNO NE BIH IMAO NIŠTA PROTIV TOGA, ALI MI IMAMO ZILOTE, KOJI BI TO ITEKAKO ISKORISTILI. TO BI SE ODRAZILO VRLO NEGATIVNO NA NARODU. Mi održavamo odnose, odlazimo na praznike i druge događaje, kad je Pasha, Božić,…mi smo prisutni, i obrnuto, oni su prisutni u našim Liturgijama. Tako imamo jedan zajednički doživljaj . Smatramo to jednim korakom bliže jedni drugima, a molimo se Bogu da ispunimo onu Reč Hristovu u Jevanđelju „da svi jedno budu…”, da budemo jedno kao nekada. Ali, tom Evharistijskom zajedništvu prethodi, ipak, raščišćavanje drugih pitanja i problema, koji su vremenom bili nastali.

Voditelj: Vaša Svetosti, u ime naših gledatelja , i u moje osobno ime, hvala Vam na ovom razgovoru.

Patr.: Hvala i Vama.

EKUMENIZAM

TONI PALMER:
Ja sam Toni Palmer, nadbiskup u našoj zajednici. Danas smo tu da bismo vam predstavili ovaj video program, veoma poseban video program. Pre toga želim da vam se izvinim što ću s vremena na vreme čitati moje zabeleške, jer ono što nameravam da kažem jeste ono što smo planirali da vam kažem, pa ne želim da na bilo koji način od toga odstupim. Dakle, molim vas da mi oprostite, što ću s vremena na vreme konsultovati moje beleške.
Mi smo ekumenska ili interdenominacionalna zajednica hrišćana povezana zajedničkom željom da vidimo manifestacije vidljivog jedinstva hrišćana širom sveta. Mi jesmo jedno u Hristu, a svet je u očajničkoj potrebi da to vidi.
U ovom video programu se ne radi o mojoj priči, već o njegovoj priči – o Božjoj priči. Među nama se događa nešto od istorijskog značaja i mi treba da budemo svesni šta se to događa. Upravo to je cilj ovog video programa.
Upravo sada, u našoj generaciji, svedoci smo ostvarivanje nečega za šta se Isus molio: Da Bog Otac, svojim Duhom nešto ostvari i materijalizuje, a to nešto je jedinstvo hrišćana.
Na svojim putovanjima ja vidim da se to događa svuda po svetu, u različitim denominacijama. Po prvi put posle mnogo generacija, ljudi čeznu da budu jedno, da stoje rame uz rame, tako da bi svet poverovao da je Otac poslao Sina.
Mi smo svedoci jedinstva hrišćana po Duhu Božjem, a ne po doktrinama i tradicijama ljudi. Ovo je duhovni pokret. Neki ga čak nazivaju i duhovnim ekumenizmom. U prilog rečenom citiraću apostola Pavla iz njegove poslanice koju je uputio hrišćanima u gradu Efesu: „starajući se da svezom mira održite duhovno jedinstvo. 4 Jedno je telo i jedan je Duh, kao što ste i vi pozvani na jednu nadu svoga zvanja. Jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje. Jedan je Bog i Otac svih, koji je nad svima, i kroza sve, i u svima.” To su stihovi tri do šest, četvrtog poglavlja poslanice Efescima.
Mi, u našoj generaciji, vidimo rađanje čuda jedinstva. Često govorim ljudima, vođama, da je osnivač ekumenskog pokreta sam Gospod Isus. U Evanđelju po Jovanu On je molio da svi budemo jedno, kako bi svet mogao da poveruje.
Video program koji ćete gledati predstavlja određenu kulminaciju u našoj desetogodišnjoj saradnji sa rimokatoličkom crkvom. Nas, moju supruga i mene je 2003. godine iz Južne Afrike pozvala katolička crkva, kao ne-katoličkog sveštenika, da se preselimo u Evropu i da služim u okvirima katoličkog harizmatskog i evanđeoskog pokreta obnove. Kao jedan anglikanac, ja sam služio pod trojicom papa: Jovanom Pavlom II, Benediktom XVI i papom Franjom. Važno je zapaziti da je papa Franja prvi papa koji je uzeo ime harizmatskog monaha, svetog Franje Asiškog, čoveka koji je bio pozvan da obnovi crkvu. Papa Franja u svom srcu ima želju da u svom mandatu pape učini isto.
Ova trojica papa, Jovan Pavle, Benedikt i Franja u potpunosti su podržavali duhovnu obnovu unutar katoličke crkve. Svake godine mi smo se sastajali sa njima i oni su bili napunjeni Duhom. Nastavili su da se ispunjavaju Duhom tako da smo zapazili duhovnu vatru unutar katoličkih crkava i njihovih novih zajednica, jer katolička crkva sada ima novi oblik crkve unutar sebe, oblik koju naziva „nova zajedništva“, a koja su zapravo veoma evanđeoska.
Harizmatska obnova u rimokatoličkoj crkvi je počela 1967. godine. To će reći pre nešto manje od 50 god. Na jednom univerzitetu u Severnoj Americi, grupica hrišćana katolika se okupila jednog vikenda na molitvu. Oni su čuli za probuđenje pentekostne obnove koja je krenula iz Azusa ulice, pa su na svoj molitveni sastanak pozvali i nekoliko prijatelja pentekostalaca, tražeći od tih prijatelja da za vreme molitve polože ruke na njih tako da bi i oni, braća i sestre katolici, primili krštenje, tj. ispunjenje Svetim Duhom. I ovi su to učinili.
Dakle, ova grupica hrišćana, katolika, 1967. god. je primila Svetog Duha na način koji je odgovarao krštenju u Svetom Duhu. Taj pokret je do danas, u svetskim razmerama, narastao na preko dva miliona nanovo rođenih i Duhom ispunjenih hrišćana rimokatoličke veroispovesti. Eto koliko je taj pokret danas raširen.
Zbilo se to tokom jednog od mojih misijskih službi unutar katoličke službe u Južnoj Americi, u Buenos Airesu, kada sam sreo nadbiskupa, oca Marija Bergolia. Pošto je čuo moje svedočanstvo, odmah smo uspostavili dobar odnos. Na kraju je postao i jedan od mojih mentora, a kasnije i jedan od mojih duhovnih očeva. Nedavno je moj duhovni otac, Mario, otac Mario Bergolio, postao papa Franja. Na moje veliko iznenađenje, naše prijateljstvo se nastavilo, i ne samo to, nego je poprimilo i novu dimenziju. Ja sam dovoljno zreo i trezven da razumem sledeće: budući da je moj duhovni otac postao papa, opis njegovih poslova se značajno promenio. Naš odnos će takođe morati da se promeni. Ali želim da vam kažem: papa Franja, od kada je postao papa, za mene ima više vremena nego ikada pre. To je pravi blagoslov.
Papa Franja i ja imamo zavet, načinili smo zajednički zavet da postignemo vidljivo jedinstvo hrišćana. On me je pozvao i posvetio da budem most u stvaranju jedinstva hrišćana. Naglašavamo reč „vidljivo“, vidljivo jedinstvo, stoga što ono već jeste teološka činjenica da mi jesmo jedno u Hristu. Nijedna crkvena denominacija, nijedna crkvena specifičnost ne može da uništi teološku činjenicu da mi jesmo jedno u Hristu.
Naš greh, govorim o hrišćanima globalno, sastoji se u tome što ne dopuštamo da oni oko nas vide naše jedinstvo u Hristu.
U ovom video programu prikazaćemo vam dve poruke. Jedna će biti od mene, a druga od pape Franje. Ja govorim o činjenici da je od 1999. godine Luterov protest završen. Shodno tome, mi danas živimo u post-protestantskom dobu. Podsećam se na vreme koje sam proveo u Južnoj Africi, tamo sam živeo do svoje 27. godine. Čak i ako je tamošnji aparthejd zvanično završen 1991. godine, rasizam je nastavio da postoji. Aparthejd se tiče zakona, dok je rasizam stvar srca. Zvanično mi možda živimo u post-protestantskom dobu, ipak nemalo hrišćana i danas nastavljaju da trpi zbog duhovnog rasizma. To je greh, to je veliki greh protiv krsta. Krst ujedinjuje dok duhovni rasizam razjedinjuje. On cilja da podeli ono što je Hristos u svom telu ujedinio. Ukoliko uzdižemo bilo šta, ako dopustimo bilo čemu da izazove podele unutar Tela, ili da sprečava jedinstvo unutar Tela, šta god to bilo: doktrine, ili bilo koje insistiranje na određenoj formi bogoslužbe, ukoliko naglašavamo ono što dovodi do podela više nego sam krst, to je greh. Ne postoji ništa što je uzvišenije od Hristovog probodenog tela na krstu. Upravo to čini da smo jedno. Ne naše doktrine, ne naše tradicije, već Hristovo telo – probodeno i odvojeno da bismo mi mogli biti jedno.
Kada mi sprečavamo jedinstvo hrišćana, mi odgurujemo svet od krsta. U poslanici Efescima piše da je Hristos umro da bi stvorio jednog novog čoveka.
Na poslednjem sastanku koji sam imao sa papom Franjom, načinio sam kratak video snimak svojim ajfonom. Papa pozdravlja svu svoju ne-katoličku braću i sestre, pozivajući nas sve da prevaziđemo prepreke koje postoje između hrišćana katolika i hrišćana ne katolika. Bila je to njegova želja da vam se obrati tim kratkim video zapisom, zbog čega ćemo vam ga i prikazati. Papa upućuje lične poziv na jedinstvo. Jedinstvo kako ga on vidi, nije uniformnost, već zajedništvo u različitosti. Zapravo rekao mi je da niko ne dolazi kući, mi smo na putu, mi hodočastimo jedni prema drugima i srešćemo se na sredini puta. Bio je potpuno jasan u izjavi da niko ne dolazi kući, već se srećemo na sredini. Mi smo na putovanju jedni prema drugima.
U ovom video intervju, papa Franja nam kaže da je čudo jedinstva počelo.
Na kraju ovog video programa ćemo se ponovo videti i ja ću ga završiti sa određenim komentarima, kao i izazovima koji su pred nama. Prijatno vam gledanje. (11:27)


KENET KOPLAND (11:31)
Hvala ti Gospode. Hvala ti, rekoh hvala ti Gospode. Hajde večeras da damo slavu Gospodu. Aliluja. Kada biste do sada sa znanjem stigli dovoljno daleko, posle svega onoga što smo čuli, bili biste gde? Hajde, rekoh dajte slavu Gospodu. Hvala ti Gospode.
Ja ovo znam već mnogo godina, čuo sam to od Gospoda, ali takođe zam to i sada zbog onoga što znam. Vi ćete večeras govoriti o zakonu? O da. Ozbiljan sam. Rekao sam govorićete večeras i to dugo. E sad, vi imate uši da čujete? Recite to. Moje uši su blagoslovljene.
Znate gde to treba da pogledamo, nemojte još da sednete, uzmite svoje Biblije. Oh, oh, na ovo treba usmeriti pogled. Matej poglavlje 13. Čujte šta piše od stiha 14: „Zato im govorim u pričama, jer gledajući ne vide i slušajući ne čuju niti razumeju.“ Ako biste zatvorili svoje oči znali biste ovo. Amin? „I ispunjava se na njima Isaijino proroštvo koje glasi: 'Slušaćete i nećete razumeti, gledaćete i nećete videti. Jer je okorelo srce ovoga naroda, i ušima teško čuše, i oči svoje zatvoriše, da kako ne vide očima i ne čuju ušima i srcem ne razumeju i ne obrate se, i izlečim ih.' A vaše oči su blažene što gledaju, i uši vaše što slušaju.” Recite: Moje uši su blagoslovljene. Moje oči su blagoslovljene. Rukujte se sa dvoje-troje ljudi oko sebe i recite im: Vaše oči i uši su blagoslovljene. Mi smo blagoslovljeni. Mi smo blagosloveeeeeeeni. Aliluja.
Izvolite sedite. Slava Bogu. Gospod nas je večeras blagoslovio na vrlo, vrlo poseban način. Nekima od vas je već poznato, Toni molim te da dođeš do mene. Toni Palmer, neki od vas ga možda znate. Toni i ja se odavno poznajemo, ali o tome će vam on više reći. Zamolio sam ga da vam iznese svoje svedočanstvo i propoveda posebnu poruku večaras. Poželite dobrodošlicu Toniju Palmeru za propovedaonicu. Biskupe, hvala ti što si došao. Amin. Imaš li ti bilo kakvu ideju koliki je blagoslov, koliko je uzbudljivo poznavati tebe, biskupa dečaka. Jer kada sam te upoznao ti si bio još dete.

TONI PALMER: Da bilo je to pre 21 godinu. Ja sada imam približno godina kao vi onda.
KENET KOPLAND: Zaista. Vidite li zašto je toliko napredovao. Toni, propovedaonica je tvoja.

TONI PALMER
Oprostite mi zbog mogućnosti koju ću iskoristiti da vam predstavim nešto odista posebno i istorijski značajno. Kenet me je zamolio da vam kažem ponešto o sebi, o tome ko sam, na koji način smo nas dvojica povezani, ali i da pred vas iznesem važnu poruku.
Ja sam postao hrišćanin pre 22 godine. Imao sam iskustvo radikalnog obraćenja. To je promenilo sve u vezi sa time kako sam izgledao, kako sam živeo. Posle samo godinu dana sam ušao u punovremenu službu u crkvi u kojoj sam doživeo obraćenje. Išao sam od vrata do vrata noseći poruku evanđelja svakoj porodici u našem delu grada, u kome je bilo oko 3500 domova. Mojoj supruzi i meni je trebalo oko osam meseci da o Isusu Hristu razgovaramo sa svakim stanovnikom tog predgrađa.
Dakle, prošlo je od tada 21 godina. Sećam se, nikada ti to još nisam rekao brate Kenet, obično pre nego što bi ujutro izašli iz kuće da evangeliziramo od vrata do vrata, imali smo običaj da gledamo ono ludo propovedanje Evanđelja kakvo nikada ranije nismo čuli. Propovedao je Kenet Kopland. On nas je jutrom ohrabrivao da i mi idemo i da propovedamo Evanđelje. Tako sam došao do poruke, do „Reči vere“. Pripremajući se svakog jutra da idem i propovedam Evanđelje, gledao sam video program. Sećate se onih VHS kaseta, osamdesetih godina prošlog veka? Gledanje tih kaseta nas je neverovatno ohrabrivalo, a to je bio tek početak.
Potom sam otišao u biblijsku školu da bih se obučio za službu. Na kraju sam otišao u kancelariju u Južnu Afriku i upitao prijatelja Stiva, koji je u to vreme bio direktor za Južnu Afriku, zamolio sam ga za takozvani „graditeljski poziv“. Ali umesto tog „graditeljskog poziva“, dobio sam posao. Gloria, dobro veče. Dobio sam posao. Unajmio me je KCM. Posle oko godinu dana pitali su me da li bih bio direktor za Afriku. To je bilo 1998. Obećao sam Džonu koji me je predstavio, rekao sam mu iskreno: Džone, doći ću da radim sa vama, ali ja nameravam da idem u Italiju. Neću da ti kažem da odlazim pre nego što vam se pridružim, ali hoću da znaš da ću ostati samo jedno kraće vreme. Zatražio je da ostanem tri godine. Rekao sam: U redu, ukoliko mi Duh Sveti ne kaže drugačije. To je bio naš dogovor. Tako smo se dogovorili.
Približno dve i po godine kasnije, Duh Sveti je rekao to drugačije. I tako smo poslati u Italiju, odakle je moja supruga. U braku smo već 22 godine, tokom kojih je bilo mnogo zabave. Biti oženjen Italijankom, odista je veoma zabavno. Ja ovo kažem sa velikim osmehom.
Bilo je to veličanstveno vreme za nas, zato što... ja sam bio nanovo rođen, Duhom ispunjen, član evanđeoske pentekostalne crkve. Rekao sam već da sam imao radikalno obraćenje, i ja i moja supruga Milijana, oboje smo doživeli radikalno obraćenje. Sazrevali smo uz „Reč vere“, sarađivali smo sa Kenetom i Gloriom u Južnoj Africi. Međutim, poziv koji smo dobili da idemo u Italiju, došao je iz Rima.
Vidite, dok smo jednom godišnje posećivali našu porodicu u Italiji, govoreći rođacima o našoj veri, bilo nam je teško jer, nisu znali šta je to novo rođenje, nisu mogli da razumeju zajedništvo, jer su evanđeoske crkve u to vreme u Italiji bile neverovatno legalističke. Žene su morale da sede odvojeno od muškaraca, ili da nose pokrivala na glavi. Naravno, nisu smele ni da idu na plažu i da se kupaju zbog zabrane razgolićivanja. Vidite kao hrišćani, kao oni koje Hristos voli mi nismo mogli da ih upućujemo u takvu vrste crkve. Nismo ih mogli slati ni u katoličku crkvu jer je ona toliko tradicionalna da bi im ubila veru.
Zato smo moja supruga i ja molili. Bilo je to 1992. godine u spavaćoj sobi moje bake. Niko nije znao za tu molitvu. Rekli smo: „Gospode, ako želiš da odemo iz Južne Afrike, otići ćemo ali uz jedan uslov. Doći ćemo u Italiju, ali u katoličku crkvu.“ Niko nije znao za tu molitvu koju smo molili 1992.
Godine 2003. deset, tačnije jedanaest godina kasnije, dobio sam poziv, zapravo e-mail iz Rima u kome je pisalo: „Pratili smo vašu službu i voleli bismo da je nastavite unutar pokreta rimokatoličke harizmatske obnove. Da li biste bili voljni da dođete u Italiju?“ Na kraju je pisao i ovo. „Moraćete se sami finansijski izdržavati.“
Pomislio sam: Nema problema. Mi protestanti godinama već molimo za katoličku crkvu. Dakle, očigledno je da će me ljudi podržati i proglasiti svetim. Slao sam pisma raznim mogućim partnerima. Radio sam sa Kenet i Glorijom tokom tri godine, pa znam kako partnerstvo funkcioniše. Kenet i Glorija su bili prvi i jedini koji su rekli: „Da, mi ćemo s tobom imati partnerski odnos.“ I znate, od tada taj odnos nije prestao.
Gospod nas je pitao: „Šta imate.“ Imali smo kuću, imali smo auto. Rekli smo to je to. Uložićemo kuću i kola u službu. Preselili smo se u Italiju bez ičega. Nismo imali nikakve kontakte za službu, čak nisam znao ni italijanski jezik. Jedan ludi evangelikal koga je pozvala rimokatolička crkva da radi sa njima, pri čemu smo sami sebe finansirali, sa izuzetkom jednog partnera. Bilo je to pre 10 godina. Ukoliko me lično poznajete, tada znate da nisam baš vešt u umrežavanju. Ja se ne trudim da idem na mesta koja su za mene unapred pripremljena. Zapravo volim da sednem pozadi u crkvu, da ne budem pod svetlima reflektora i da jednostavno uživam u bogoslužbi. Ali Bog mi je pripremio toliko mnogo veličanstvenih susreta, kao na primer Josifu. To me uzbuđuje jer znam da ja ništa nisam doprineo tome da budem postavljen pred ljude. Večeras je zapravo kulminacija onoga što smo radili u poslednjih 10 godina i imamo veoma posebnu poruku. Želim da razumete vezu između KCM i katoličke harizmatske obnove, zbog toga što katolička harizmatska obnova predstavlja nadu za crkvu, za katoličku crkvu. Bio sam na sastanku u bazilici svetog Petra. Mislim da je to bilo pre oko godinu i po. Bio je praznik Pedesetnice, dan podsećanja na dolazak Svetog Duha i papa Benedikt... Bilo nas je nebrojeno mnoštvo ljudi na trgu koji su pevali: „Dođi Duše sveti“. Sve sami katolici, sa izuzetkom nekolicine nas koje su nazivali ekumenskom delegacijom.
Sećam se kada sam prvi put na sebe stavio onu dugačku svešteničku odoru, dugu crnu haljinu. Videli ste tu svešteničku odeću. Ja sam morao da nosim moju. Nisam čak znao ni da li ispod haljine treba da imam pantalone. Zato što smo bili gosti stavili su nas u prvi red. Papa je bio tik uz nas. Ja sam prekrstio noge i one su se pojavile ispod haljine. Svi oni biskupi su me pogledali. Govorili su jedan drugom: „Ne brini on je anglikanac.“ Smešno. Ja odista nisam pokušavao da pokvarim njihov način ponašanja.
Papa Benedikt je rekao svim harizmatskim vođama, harizmatskim katolicima, javno, rekao im je na italijanskom. Rekao im je: „Vi harizmatici, vi ste nada crkve.“ Stanite, ne tapšite. Potom im je rekao: „Treba da evangilizirate one u crkvi, pa tek onda one izvan crkve.“
Videvši i čuvši ovo, shvatio sam da sam posvetio život dobrom delu. Stoga što to nije bilo samo neko političko diplomatski manevar katoličke crkve koja pokušava da nas sve dovede do toga da postanemo nešto veliko. Oni zaista žele da njihovi vernici dođu do istinske vere.
Pre otprilike osam godina... radio sam za katoličku crkvu u Južnoj Americi, u Argentini. Po protokolu kada idete u neku katoličku dijacezu, treba da posetite katoličkog biskupa i od njega zaištete dozvolu da radite među ljudima za koje je odgovoran. Dakle, kada sam otišao u Argentinu, biskup koga je trebalo da posetim, bio je otac Mario Bergolio. On i ja smo ostvarili veoma prisno prijateljstvo.
Ja sam imao tri duhovna oca. Čoveka koji me je rukopoložio za sveštenika, nadbiskup Robert Vajs. Pre deset godina. Četiri godine kasnije me je rukopoložio za službu biskupa. On je moj duhovni otac.
Drugi je bez ikakve sumnje Kenet Kopland koji me je prihvatio u Južnoj Africi i povezali smo se veoma brzo. Ujedinili smo se sa njima moja supruga i ja. Imali smo tri sjajne kampanje 1999. godine. Sećam se da sam dan pre svog rukopoloženja za sveštenika došao u Brajton da te posetim i zatražim tvoju dozvolu i tvoj blagoslov da postanem sveštenik. Ti si molio za mene tamo na bini iza zavese, pre nego što sam narednog jutra otišao na rukopolaganje za sveštenika.
Moj treći duhovni otac je Mario Bergolio. Vidite, moja žena, kada je on shvatio da je moja supruga katolkinja i to katolkinja harizmata i evanđeoska hrišćanka i pentekostalka, a to je apsolutno prihvatljivo za katoličku crkvu. Rekla da bi volela da se ponovo poveže sa katoličkom crkvom, što je i učinila.
Dakle ja sam radio u katoličkoj crkvi, moja žena je bila harizmatska katolkinja, moja deca će pohađati jednu katoličku crkvu, što znači da će biti vaspitani kao katolici harizmate, pentekostalci, evangelikali.
Isus je sve to, samo da znate. Isus je sakramentalna osoba. On je poštovao sakramente. On je činio ono što su od njega tražili u sinagogama. On je verovao u znake i simbole. U svojim parabolama ih je sve vreme upotrebljavao. Ali takođe je bio i evangelikal jer je rekao: „Morate se nanovo roditi.“ Tako je zapisano.
Takođe je bio i prkosan, bio je harizmatičan. Koliko Isusa vi želite? Želite li samo jednodenominacionalnog Isusa? Uskočite, uzmite celo pakovanje.
Dakle padre Mario, otac Mario, poveo me je na stranu i pitao me za moje svedočanstvo, za moju ekumensku porodicu i naše prijateljstvo je otpočelo. Počeli smo zajedno da proučavamo Sveto pismo, češće da se družimo, sve do tačke da je on postao jedan od mojih mentora.
Ono što me je veoma iznenadilo u  e-mailu koji mi je poslao nedelju dana pre nego što je prošle godine izabran za papu, bila je njegova molba: „Moli za mene, jer su me pozvali u konklavu. Konklava je grupa unutar koje se bira papa, jer reč „konklave“, znači „sa ključem“. Sa ključem – kon kijave. Kardinale doslovno zaključaju u sikstinsku kapelu, gde ostaju sve dok ne donesu odluku. Konklave.
Znači ja sam razmišljao o tome da će Mario ići sa kardinalima sa drugim kardinalima i da će se moliti za papu. Bio sam u vozu odlazeći iz Rima onog dana kada je papa bio proglašen. Za papu su izabrali Marija Bergolija, mog prijatelja. Moj duhovni otac je postao papa.
Ovo želim da vam pojasnim. Ne radi se tu o mojoj priči, iako sam obećao Kenetu da ću povezati događaje kako biste bolje razumeli jer je to važno za vas. Važno je za vas, moje partnere, jer vi mi pomažete u onome što ja radim.
Dobro, ne radi se ovde o mojoj priči, već o njegovoj priči. Božja je ovo priča, jer On je taj koji deluje. Ponovo ću da načinim mali skok u onome što govorim. Bio je Božić. Zbog toga što je moj duhovni otac, jedan od mojih mentora postao papa... Imao sam dovoljno godina da sam znao: Naš odnos će sada morati da se promeni. Mislim, on će sada imati potpuno drugačije polje rada. Drugim rečima, nisam očekivao da će naše prijateljstvo biti isto kao ranije. Ali sam se osećao blagoslovljenim za taj period prijateljstva jer mi je mnogo pružio. Kao i moji drugi duhovni očevi.  
Primio sam poziv prijatelja neposredno posle Božića. Odmarao sam se i sa sinom gledao televizor. Podigao sam moj mobilni. Da, Toni Palmer na vezi. Sa druge strane se čulo: „Zdravo, ovde papa Franja.“ Ja sam mislio da to neki od mojih prijatelja zbija šale. Da me sad gleda kroz prozor. Rekao sam, otac Mario? Odgovor je bio: „Da, ja sam.“ Otrčao sam u kancelariju da me kućna buka ne bi ometala.“ Pitao sam: Kojim dobrom? Odgovorio je: „Kada ćeš sledeći put doći u Rim?“ Rekoh: Pa otprilike za dve nedelje. Trebalo je da posetim jednu od crkava. Pitao je: „Možeš li doći da se vidimo?“
Niko iz Južne Afrike ne bi prodao svoju kuću da bi prihvatio ludi poziv nekih katolika. A onda primi lični telefonski poziv od pape.
I tako, rekao sam papi: Vidi, biću u Rimu 13. „Tada sam zauzet“, odgovorio je. Ne pričam vam o nekakvoj nameštaljki. Upravo tako je bilo. Supruga je prislonila uho na vrata prisluškujući.
Dobro, dodao sam, može onda 14? Ostaću u Rimu jedan dan duže. Odgovorio je: „Sačekaj da vidim moj planer.“ Stavio je telefon na sto. Čuo sam ga kako se udaljava od stola, a potom i vraća. Rekao je: „Biskupe Toni.“ Da. „14. mi odgovara. Tada sam slobodan.“ Pitao me je: „U koliko sati ćeš doći?“ Rekoh, ti si papa i ti pitaš mene koje mi vreme odgovora? Odgovorio je: „Pa da. Kada ti odgovara.“ Mislio sam 10 sati, jer ne bih da zakasnim zbog saobraćajne gužve. U Rimu je strašna saobraćajna gužva.
Rekao sam odgovara mi u 10 seti. „Vidimo se u deset.“ Rekao sam zamuckujući: Papa Franjo, ne mogu da verujem da si me nazvao telefonom. Prosto ne znam kako da se ponašam. Potpuno iskreno sam rekao.
„Kako to misliš“, pitao je. Rekoh, pa ti si papa univerzalne crkve. 1,6 milijardi ljudi? A ja sam tek običan sveštenik koji se trudi za carstvo Božje. Odgovori mi je: „Toni, mi imamo zavet. Mi smo braća. Ništa neće promeniti naše prijateljstvo.“ Bio sam blagoslovljen. Sve one priče koje ste čuli o papa Franji, o tome kako ne zanemaruje svoje prijatelje, kako nastavlja da posećuje ljude, tačne su. On nije promenio svoje ponašanje.
Prošlog utorka sam otišao da ga posetim. Proveli smo celo pre podne u njegovom stanu. Upitao sam ga: Kakav nam je program za ovaj sastanak? Odgovorio je: „Nema programa. Nema ničega o čemu moramo da razgovaramo.“ E to je otac. To je mentor.
Počeo sam da mu govorim: Prosto ne mogu da verujem da sedim ovde i da imam priliku da radim sa tobom. Rekao je : „Da, mi smo sklopili zavet da ćemo raditi na jedinstvu crkve.“
Rekao sam papi. Čuj, sledeće nedelje ću posetiti propovedničku konferenciju Keneta Koplanda i tamo ću govoriti o tebi. Ispričaću im sve one lude priče o tebi. Biće tamo hiljade vođa. Ti ljudi imaju mlaznjake, TV prezentacije, crkve sa preko 10.000, 20.000 članova. Dodao sam: To su krupne ribe.
Odgovorio je: „Šta hoćeš da uradim?“ Rekao sam: Možeš li molim te... Objasnio sam mu za moj odnos i partnerstvo sa Kenetom i Gloriom. Kao i to da sam izgubio mnoge prijatelje evangelikale jer misle da sam odbacio veru. Ali ja samo gradim Carstvo Božje, a ne ljudsku imperiju. Oprostite.
Dakle rekao sam papi: Šta misliš o tome da pošalješ Kenetu neku reč. Da vođama uputiš neku reč. Rekao je: „Može.“ Gledao sam ga u iščekivanju. Pitao me je: „Hoćeš li ti za mene da preneseš poruku naredne nedelje?“ Da ja ću, rekoh. Želiš li da zapišem tvoju poruku? „Zašto ne bismo snimili video poruku“, rekao je.
Prisetio sam se da kod sebe imam svoj ajfon. Uvek ga nosim sa sobom. Pomislio sam na tu mogućnost, ali nisam želeo da kvarim naše prijateljstvo, da zloupotrebljavam naše prijateljstvo. Prijateljstvo je sveti dar Božji. Nemojte da upotrebljavate vaše prijateljstvo. Bog neka ga koristi, ali vi nemojte.
Rečju, čekao sam na Svetog Duha da mi pruži priliku da predložim snimanje, a on je bio taj koji je predložio da snimimo video poruku. I tako, obradili smo poruku, ispisali smo na njoj i prevod, jer je papa govorio italijanski. On ne govori engleski. Pokušao je malo u početku, ali nije baš išlo.
Večeras će papa... Ovo je istorijski trenutak jer ja nikada... Vidite, služio sam pod trojicom papa, Pod papom Jovanom Pavlom dok je još bio živ, potom pod Benediktom i sada papom Franjom. Papa Franja je kao sveti Franja Asiški, otvoren za harizmu. On je prvi papa u istoriji koji je uzeo Franjino ime. Zato što je otvoreno za harizmatsko.
Taj papa, to je istorijski važno. Prepoznaje nas kao braću i sestre, rezgovara sa nama kao sa braćom i sestrama. Poslao nam je i poruku koju ćete uskoro videti i čuti.
Želim da, u najmanju ruku, bar malo razumete kako je do toga došlo. Mi živimo u jednoj neverovatno važnoj generaciji. Verujem da me je Bog doveo na ovu pastorsku konferenciju u duhu Ilijinom. Dopustite da objasnim. Ako pažljivo čitate Bibliju, znate da je duh Ilijin bio na Jovanu Krstitelju, da bi okrenuo srca sinova ka očevima. I da bi okrenuo srca očeva ka sinovima. Da bi pripremio put za Gospoda.
Mi znamo da proroštvo uvek ima dvostruko ispunjenje. Znamo i to da će Ilija doći pre drugog Hristovog dolaska. Kako ja razumem, duh Ilijin je duh pomirenja, okretanja srca jednih prema drugima. Ovo je veoma važno.
Mi znamo da je tokom prvog milenijuma bila jedna Crkva – katolička crkva – reč katolikus znači univerzalna, a na rimska. Katolik znači... ako ste nanovo rođeni podignite svoju ruku. Vi ste katolik. Uzmite, vratite ono što vam pripada. Mi smo katolici. Potom smo na kraju prvog milenijuma imali podelu na Istočnu i Zapadnu, dakle dve crkve. Potom, 500 godina kasnije smo imali Luterov protest. Tri crkve od 1500. god. Tri denominacije, ne tri crkve. A onda, od Luterovog protesta do danas 33.000 denominacija.  
Došao sam do zaključka da je raznolikost Bogom dana. Podele su ono što je đavolski. Istina je ono što je rečeno o slavi, naravno da je istina. Slava Boga Oca je to što je dato Isusu. Slava Božje je Božje  prisustvo. Šta je to harizmatska obnova? To što smo iskusili prisustvo Božje. Isus reče: „Ja njima dajem slavu“, pragmatičan razlog, „tako da oni mogu biti jedno.“
Slava je ono što nas slepljuje zajedno, a ne doktrine. To je slava. Ako prihvatate da Hristos prebiva u meni, da prisustvo Božje prebiva u meni, i da prisustvo Božje jeste u vama, to je sve što nam je potrebno. Bog će već srediti sve doktrine koje su ljudi uzdigli.
Hrišćansko jedinstvo je temelj hrišćanskog kredibiliteta. Jer Isus reče, dok ne budete jedno, svet neće verovati. Svet neće verovati na način na koji bi trebalo dok mi ne postanemo jedno. Podela uništava naš kredibilitet. Strah je ono što nas drži odvojenima.

U engleskom jeziku je ovo akronim. Strah se kaže Fear (piše se f-e-a-r) false evidence appears real, a značenje je: lažni dokazi izgledaju istinito. Većina vaših strahova je uzrokovana propagandom.

Zašto je ovo od istorijskog značaja. Stoga što su 1999. godine rimokatolička crkva i protestantska luteranska crkva potpisale dogovor da se završi sa protestom. Luter je verovao da smo spaseni milošću po veri. Amin? Nema tu nikakvih dodataka. Katolici međutim veruju u spasenje po delima. Zato je i pokrenut protest. 1999. zajedno su napisali ovaj dokument, stoga što je u mnogim protestantskim crkvama propovedano jeftino spasenje. Ljudi bi bivali nanovo rođeni, ali ne bi imali nikakvih plodova. Međutim, budući da se od njih plodovi ni ne traže, to pitanje nije postavljalo. Nije bilo potrebno za spasenje. Naravno da nije potrebno, ali jeste dobar dokaz da jesu spaseni.
Šta su ove dve crkve uradile? Spojile su svoje definicije u jednu zajedničku. Čujte, ovo što ću pročitati se nalazi na vebsajtu Vatikana: „Opravdanje znači da je sam Hristos naša pravednost, u kojoj delimo kroz Duha Svetog, prema volji nebeskog Oca... Zajedno, mi katolici i protestanti – luterani – verujemo i ispovedamo da smo SAMO milošću po veri u Hristovo spasonosno delo, a ne zbog bilo čega sa naše strane, prihvaćeni od strane Boga i primili smo Duha Svetog koji je obnovio naša srca opremajući nas i pozivajući na dobra dela.“
Ova izjava ukida Luterov protest.
Braćo i sestre, Luterov protest je završen. On je vaš. Godine 1999. citirani dokument su potpisali predstavnici luteranske sve-svetske crkve. Pet godina kasnije dokument je potpisala i sve-svetska metodistička crkva. Sve do današnjih dana nema nijedne protestantske evanđeoske crkve koja bi istupila i potpisala ovu saglasnost, i tako se saglasila sa svojom braćom i sestrama da smo spaseni milošću po veri za dobra dela. Verujem da je to nešto što treba da se uradi. Ovo je izazov koji stavljam pred vas.
Dakle, protest je završen već 15 godina. Želim malo i da se našalim, da izazivam moje protestantske prijatelje: Ukoliko više nema protesta, kako može postojati protestantska crkava?
Možda smo ponovo svi katolici? Ali mi smo reformisani. Katolici smo u smislu univerzalnosti. Mi ne protestvujemo protiv doktrine spasenja katoličke crkve. Sada mi propovedamo isto Evanđelje. Propovedamo spasenje isključivo milošću po veri. Reč isključivo je bila predmet rasprava 500 godina. Reč isključivo je uvedena. Možete to pročitati i uveriti se. Protest je završen. Protest je završen.
Dopustite mi da molim, a onda ćemo vam prikazati video snimak. Verujem da ćemo videti sve više i više ljudi koji će primiti poziv da idu u svet i rade među crkvama u duhu Ilijinom. Da okrenu srca očeva ka deci i srca dece ka očevima. Kako bi pripremili ljude za Gospoda. Služba pomirenja. Potrebno je da u službu pomirenje uložimo isto onoliko sredstava i energije koliko je ulažemo u službu evangelizacije. U suprotnom gradimo zidove koji nemaju temelje?
Pozivam vas da pronađete graditelja mostova i da ga podržite. Ili graditeljicu. Moliću ovo molitvu. Ukoliko se slažete samnom možete reći Amin. To je molitva čoveka koji će uskoro umreti. Pred smrt ljudi mole nesumnjivo najvažniju molitvu. Čovek je molio ovako:
„Ali ne molim samo za ove, nego i za one koji na njihovu reč veruju u mene, 21 da svi budu jedno, kao što si ti, Oče, u meni i ja u tebi, da i oni budu jedno u nama, kako bi svet poverovao da si me ti poslao. Dao sam im slavu, koju si ti dao meni, da budu jedno kao što smo mi jedno” Slava Bogu. Amin.

PAPA FRANJA (43:09)
Draga braćo i sestre, oprostite mi što ću govoriti italijanski. Vidite, ja ne govorim engleski. Ipak, neću vam govoriti ni na italijanskom ni na engleskom, jeziku, već na jeziku srca. To je mnogo jednostavniji i mnogo autentičniji jezik. Taj jezik, jezik srca, ima svoje sopstvene specifičnosti i gramatiku. Ta gramatika je jednostavna. Ima samo dva pravila: Voli Gospoda Boga svoga više od svega i voli bližnje svoje stoga što su oni tvoja braća i sestre. Sa ta dva pravila možemo da napredujemo.
Ovde sam sa mojim bratom, mojim bratom biskupom Toni Palmerom. Mi smo prijatelji već dugi niz godina. On mi je rekao za vašu konferenciju, za vaš sastanak. Zadovoljstvo mi je da vas pozdravim. Da vas pozdravim sa radošću i sa čežnjom. Sa radošću stoga što ste se sakupili da biste zajedno proslavljali Isusa Hrista, jedinog Gospoda. Zato što ste se sakupili da biste molili Boga Oca i primili Duha Svetog. To me čini radosnim, zato što vidim da Bog deluje svuda po svetu.
Čežnjivo, zbog načina na koji ljudi žive u našim predgrađima. U tim predgrađima postoje porodice koje vole jedne druge, i porodice koje ne vole jedne druge. Porodice koje se druže i porodice koje se odvajaju. Mi smo, dopustite mi da to kažem, od one vrste koje su odvojene. Odvojeni smo... Greh je ono što nas razdvaja; svi naši gresi. Nerazumevanje jedni drugih kroz istoriju. Postoji duga lista greha koje smo jedni drugima činili. Koga da okrivimo? Svi smo mi krivi. Svi smo mi sagrešili. Postoji samo jedan bezgrešan – Gospod.
Čežnjivo želim da se ta odvojenost prekine, da postanemo jedno. Čežnjivo želim da se dogodi taj zagrljaj.
U Svetom pismu piše da, kada su Josifova braća počela da gladuju, uputili su se u Egipat da kupe hranu kako bi imali šta da jedu. Otišli su da kupe. Imali su novac, ali novac nisu mogli da jedu. A onda, našli su tamo mnogo više a ne samo hranu, naši su svog brata.
Svi mi imamo platežna sredstva. Novac naše kulture. Novac naše istorije. Imamo mnogo kulturnih bogatstava, religiskih bogatstava. Imamo različite tradicije. Ali jedni prema drugima treba da se ponašamo kao braća. Moramo zajedno da plačemo, kao što je Josif plakao. Te suze će nas ujediniti. Suze ljubavi.
Govorim vam kao brat. Govorim vam jednostavne reči, sa radošću i čežnjom. Hajde da dopustimo našoj čežnji da raste, jer će nam to dati podstreka da nađemo jedni druge; da zagrlimo jedni druge. Da zajedno obožavamo Isusa Hrista, jedinog Gospoda istorije.
Duboko sam vam zahvalan što ste me saslušali. Duboko sam vam zahvalan što ste mi dopustili da vam govorim jezikom srca. Takođe, molim vas za jednu uslugu. Molite za mene, jer meni su potrebne vaše molitve. Ja ću moliti za vas, činiću to, ali i meni su potrebne vaše molitve.
Hajde da molimo Gospoda da nas sve ujedini. Hajde, ta mi smo braća. Hajde da jedni drugima pružimo duhovni zagrljaj i dopustimo Bogu da dovrši posao koji je započeo. A to je čudo. Čudo jedinstva je počelo.
Poznati italijanski autor imenom Manconi, u svom romanu je pisao o jednostavnom čoveku među ljudima koji je jednom rekao sledeće: „Nikada nisam video da je Bog započeo neko čudo, a da ga nije dovršio.“ On će dovršiti svoje čudo jedinstva.
Molim vas da me blagoslovite i ja blagosiljam vas. Od brata bratu. Grlim vas. Hvala.

KENET KOPLAND (50:25)
Slava, slava slava. Hvala ti Toni. Hajde, čovek je tražio da molimo za njega. Nebeski Oče. Oče, mi se odazivamo na papinu molbu. Osećamo da se ne možemo moliti za njega ukoliko se sa njim ne složimo, sa njegovom molbom, sa njegovim srcem za jedinstvom Tela Hristovog. Dolazimo Ti jedinstveni u veri, aliluja. Nebeski Oči, svi mi ovde, sada, prema Svetom pismu, znajući da ne umemo moliti kako bi trebalo, molimo za papu u Duhu. Primamo vođstvo Svetog Duha, primamo molitvu vere, primamo reči, primamo reči koje nisu naše lične...
O aliluja. Aliluja, aliluja, aliluja, slava, slava, slava. Hvala ti Oče. Hvala Ti oče. Hvala Ti Oče. Hvala Ti Oče. Hvala ti Gospode Isuse. Hvala ti Gospode Isuse. Toni, ponesi svoj ajfon i dođi do mene.
Želim da snimiš poruku kojom ćemo uzvratiti. Dođi ovde gore. Hajde da to uradimo tako da se može videti cela crkva.
Poštovani gospodine. Poštovani gospodine. Hvala vam iz dubine srca. Sve ove crkvene vođe, doslovno predstavljaju desetine hiljada ljudi koji vas vole, koji veruju u Boga kao i vi. U odgovoru na vašu molbu, upravo smo molili za vas i sa vama i učinili smo to u Duhu. Mi verujemo da smo primili, prema Reči Isusa u Evanđelju po Marku 11:24.
„...sve što molite i tražite, verujte da ste primili, i biće vam” Naša je želja, jednako kao i vaša. Zapisano je u 4. poglavlju Poslanice Efescima: „...dok svi ne dođemo do jedinstva u veri i poznanju Sina Božijeg, do savršenog čoveka, do pune mere Hristovoga rasta...” Hvala vam. Mi vas blagosiljamo. Takođe, primamo vaš blagoslov koji nam je veoma, veoma važan. Blagosiljamo vas iz dubine naših srca. Blagosiljamo vas iz dubine naših duša. Blagosiljamo vas svom našom snagom. I, zahvaljujemo vam se... Zahvaljujemo se Bogu za vas.
Znajte da svi mi, zajedno, izjavljujemo, budite blagoslovljeni. Još jednom svi zajedno: Budite blagoslovljeni. Amin. Amin. Amin. Amin. Amin. Amin. Aliluja
Ja sam na raspolaganju. Neka bude Božja volja. Toni hvala ti. Moram reći da si blagoslovio ovo mesto večeras.
Rekao sam vam da ovo nećete zaboraviti. Kažem vam, kažem vam da je upravo sada u Nebu uzbuđenje zbog ovoga ovde. O hvala ti Gospode. Alilija.
Znate li, znate li šta mene uistinu uzbuđuje? Ja sam u službi, mi smo u službi 47 godina i ovo ranije nije bilo moguće.
Ljudi bi čitali reči iz Svetog pisma i rekli: O da, kako da ne! Zajedno da slavimo? Znamo mi gde to vodi.